Tresla se Ravna gora, rodio se miš. Najnoviji odurni pokušaj istorijske revizije istine, dobra i zla, koji potpisuje Radoš Bajić a TV pretplatom plaćaju građani Srbije ispao je – mršav i dosadan. Od besmisleno dugih kadrova koji teraju na zimski san do jednodimenzionalnih, stereotipnih likova dobrih seljaka, podlih Hrvata i naivnih komunista.

Preko nerealističnih replika i jeftinih metafora (od kojih baš svaka mora da ima duboku istorijsku poentu), sve do zaustavljanja kamere na zabezeknuta lica po ugledu na indijske sapunice. S druge strane, Bajić, scenarista, reditelj, producent i One-Man-Army protiv razjedinjenosti srpstva, upravo insistira na filmskom kvalitetu šoua. Uzgred, ostaje nejasno čemu veliki budžet – svakako ne za sve one silne epske bitke između Nemaca i četnika koje se nikada nisu dogodile? Poenta u ovakvim raspravama ostaje promašena i podla poput strane koju su svesno odabrali ravnogorci. Samo zamislimo film iz 2013. godine u kojem se Adolf Ajhman prikazuje kao pomalo smotani i sasvim nevini ćoravko koji je “samo branio nemački narod”, a zatim režisera ovog filma koji se pred potomcima Ajhmanovih žrtava brani rečima “ali vrhunska produkcija, kostimi, gluma, pikseli, puno smo se trudili, verujte mi na reč!”. Ili, uostalom, Radio-televiziju Vojvodine kako snima nešto laloški srceparajuće o hortijevcima i banatskim Švabama koji su sarađivali sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata (“Vratiće se Švabe”), kako je sugerisano na jednom internet forumu. Jer, uprkos sprdačini nad aktuelnim četnokičem, o jednom gorkom ukusu u ustima je reč. I to sa serijom i televizijskom kritikom više nema nikakve veze.

Vizija Radoša Bajića zapravo je bizarna želja da predstavi kako se Drugi svetski rat “zaista” odvijao i da uopšte lekcijaši unaokolo, kada je već spavao na času dok je trebalo da sluša. Za njega Draža Mihailović je bio nesrećna žrtva istorijskih okolnosti, “vrtloga događaja” i vlastite dioptrije, a kontrolisao je maksimalno osam ljudi koji nisu sarađivali ni jedan sa drugim, a kamoli sa fašistima. A i ako je saradnje pomalo i bilo, ona se ne zove saradnja sa okupatorom, već borba protivu komunističke pošasti što preti. Naime, pošto se argument o četnicima koji su nit’ klali nit’ luk mirisali obori brže nego što Usain Bolt istrči 100 metara, tada na scenu i filmsku traku stupa argument o Draži-naivku, blentavku i dopadljivku, figuri tužnog pogleda koga su svi prevarili, pop-legendi sa lenonkama i ZZ-Top bradom. Za Bajića Drugi svetski rat nije bio sukob između oslobodilaca i okupatora, fašista i antifašista, već rat između jugoslovenskih naroda u kojem su večito naivni Srbi izvukli najdeblji kraj. Jer biće tu i motiva mitološke srpske porodice koju nekakav belosvetski rat deli, razjedinjuje i uništava. Dakle, umesto da su se Srbi u svojevrsnom imaginarijumu sabornosti pritajili, složili, vodili ljubav a ne rat, mantrali o porodičnim vrednostima, te pustili da gužva prođe – baš poput ravnogorskih četnika, tih vrhunskih poznavalaca ritma istorije. I samo da nam je bilo više briljantnih stratega poput Draže, danas bismo imali srpske zemlje i spa-wellness centre sa četiri ocila na Mesecu. I Suvu Goru i Dražingrad, naravno.

Istovremeno, u pitanju je pre svega podla ideja da su pobednici napisali istoriju i zatim kolektivno hipnotisali narod “Bitkom na Neretvi” (1969) ili “Sutjeskom” (1973). Jer sram ih bilo, te pobednike Drugog svetskog rata. Međutim, ako bi zaista bilo moguće da život i istorija imitiraju filmsku umetnost, šta nam garantuje da i “Ravna gora” nije fikcija sa istovrsnim pretenzijama? Bajićevo “majke mi, bio sam objektivan”, dok subjektivnost i propaganda o dobrim i lošim momcima cure u potocima? On i kamarila oko njega, opijeni arbitarskim ulogama koju su sami sebi dodelili našim novcem, ne kapiraju da istina nema veze sa njenim kadriranjem iz više uglova, već da je ona jedna, jasna i dobro poznata. I da se zato – a ne zato što su neshvaćeni umetnici – suočavaju sa poplavom kritika. Istoriju pišu istoričari, a ne pobednici. Ponajmanje režiseri.

A u slučaju četnika, ta istina je i jednostavna. Draža Mihailović svojevremeno nije organizovao nikakvu vojsku, već njene rasturene ostatke uz mobilisane seljake i dobrovoljce željne pljačke. Ona je ubrzo obrukala sve što je navodno želela da predstavlja (i Jugoslaviju i vojsku i otadžbinu), a zatim se oglušila i o naređenje sopstvenog vrhovnog komandanta. Što, uzgred, neočetnike nije sprečilo da kukaju nad “nepravdom” jer su komunisti dotičnog kralja tretirali na isti takav način. Konačno, Mihailović ovu bandu nije ni organizovao da se tuče sa nacistima, već da postane oružana snaga koja će pomirljivo sačekati povratak monarhije. I razni poručnici i kapetani neskloni brijanju su se nadali da će tada, čim oslobođenje padne sa neba, postati ugledni đenerali i uopšte selebritiji opšte prakse. U međuvremenu, obavljala je zadatke koji su tipični za fašiste – genocid nad drugim narodima i neistomišljenicima. Jer su želeli da sve bude kao što je i bilo, samo sa većom Srbijom, u kojoj je manje ostalih i u kojoj su oni bitni. I ubijali bi oni i Nemce, samo da u blizini nije bilo toliko prokletih partizana i masona i čivuta i muslimana, a pošto ih je bilo, sukobi sa Nemcima su nekako misteriozno i stalno izostajali. Rečima prijatelja, četnici su protiv Nemaca i Gandija u mirotvorstvu nadvisili, ali su zato u borbi sa bezbožničkom muslimanskom i ateističkom decom bili nemilosrdni. Jednostavno, ovo je fašizam po sebi, sarađivao on sa okupatorom ili ne – a usput je i sarađivao. Prvo sa Italijanima, a zatim i Nemcima, bez naročitog blama – četnici partizanske ranjenike predaju Nemcima već u novembru 1941. godine. I zato je, blistavim rečima Mirka Tepavca, četništvo bilo “velika tuga i beda, srpska i ljudska”. I ovu “bedu lažnog ratovanja” vrhunski sažeo u “Oni mrze Nemce, a mi fašiste”.

S druge strane, partizani su tokom i nakon oslobođenja Srbije mobilisali skoro pola miliona vojnika. Da su četnici to bili u stanju, valjda bi oni oslobodili Srbiju od okupatora i usput uništili i partizane i manjine, kao što su u sopstvenom programu navodili. Partizani nisu pali sa Marsa, niti su bili uvezeni iz Kine. Beogradski univerzitet je bio jedan od najvećih rasadnika predratnih komunista, a i tadašnji ljudi su valjda mnogo bolje od nas znali ko je izdajnik, a ko ne. Dođavola, zašto je taj tradicionalni srpski seljak radije pristupao crvenim nekrstima nego vojsci u kojoj su mu služili i otac i deda? Jer, umesto posve herojske taktike tutanj-u-planinu-i-čekaj-da-prođe, začinjene povremenim terorisanjem stanovništva, partizani su bili ti koji su ponudili promenu. Revolucija nije bila obest šačice komunista, već kanalisanje masovne i istinski herojske gladi naroda za slobodom i pravdom. Hrabrosti je bilo, ali ne na Ravnoj gori, već po mnogim drugim šumama i gorama naše tada ponosne zemlje. Drugim rečima, srpskom narodu pušku u ruku u Drugom svetskom ratu nisu stavili ni Rusi ni Ameri, ni Englezi ni komunisti, šta god Bajić kadrirao sfumato efektom. Već nacisti, ljotićevci i četnici kada su ubijali starce, silovali žene i klali decu. Partizani su narodu samo pokazali gde da tu pušku upotrebi. I krivi su jedino zato što nisu sedeli na guzicama ili pomagali nacistima. U Srbiji je krenuo ustanak, u Srbiji je stvorena prva slobodna teritorija, a od bataljona iz Srbije i Crne Gore su stvorene prve proleterske brigade. I umesto da u toj Srbiji – od udžbenika do televizije – negujemo generacije koje će se ugledati na partizane, na slobodu i na jednakost, mi ih guramo u torove lažne sabornosti i bednog straha pred izazovom najvećeg zla koje je čovečanstvo videlo. I zato je “Ravna gora” naša zajednička sramota i beda. Ne zbog kadriranja.

Aleksej Kisjuhas, Kadar revizije, Danas, 23. novembar

Milica Spasojević iz gornjomilanovačkog sela Brđani izvela je na put troje svoje i pedesetoro dece kojih su se odrekli biološki roditelji.

Ona kaže da je bila mlada majka dve kćerke, a sin je tek bio na putu da se rodi, kada su joj iz Centra za socijalni rad iz Gornjeg Milanovca doneli bebu od nekoliko meseci.

“To je bio Dragan, a kasnije ga je usvojio bračni par iz Novog Sada koji nije imao svoje dece”, kazala je Milica Tanjugu. Nakon toga su, ističe, stigli Mirko, Radmila, Zoran, Sanja, Radmila, Miloš… Čak ne može da se seti imena svih mališana koje je, zajedno sa suprugom Filipom, od davne 1963. godine izvela na put, pruživši im ljubav i dom.

“Bilo je godina kada sam ih, osim svoje troje, imala po desetoro odjednom. Po čitavoj kući pelene, đačke torbe i knjige, lopte”, seća se Milica, koja danas ima 74 godina.

Milica je od Centra za socijalni rad preuzela 35 mališana, ali je još 15 prihvatila “preko reda” u različitim slučajevima. Dogodilo se da je bila jednom detetu na roditeljskom sastanku, a kad se vratila, na krevetu je ležala beba u pelenama. Uprkos tome što je na njoj ležao veliki teret, imala je razumevanje i pomoć muža Filipa, svekra i svekrve.

Kad bi, navodi Milica, njenog svekra pitali kako mu je kod kuće, znao se našaliti da ima čitavo obdanište. Najteže od svega joj je padalo kada je morala da neko od dece da na usvajanje, iako je, kako kaže, znala da će mu tamo biti bolje i da će biti obasuto sa mnogo ljubavi u novom domu.

“Svi su me zvali mamom, a i dan-danas me tako zovu. Ima ih svuda – u Beogradu, Novom Sadu, Baru, Švedskoj, Grčkoj, a sada su to porodični ljudi koji imaju svoju decu”, priča Milica. Da je to bio pravi dom za sve njih, svedoči i činjenica što su im u Brđanima pravljeni rođendani, ispraćaji u vojsku, veridbe i svadbe.

Naravno, ne zaboravljaju oni to ni danas, pozovu telefonom da pitaju kako je zdravlje, šta ima novo i dođu da vide Milicu i Filipa.

Njen suprug Filip kaže da je deci koju su odgajali, ponekad, više pažnje poklanjao nego svojoj.

“Kupao sam ih, presvlačio, hranio i ništa mi nije bilo teško. Kada bih se ponovo rodio, opet bih isto učinio”, izričit je ovaj osamdesetogodišnjak.

Miličine kćeri i sin su odavno otišli svojim putem, ali nisu ona i Filip ostali sami u poodmaklim godinama. Sva deca skoro svakodnevno zovu telefonom, dolaze na slave i ne propuštaju priliku da svaki slobodan trenutak provedu u Brđanima.

Od države, za 41 godinu, koliko su se bavili hraniteljstvom, Milica i Filip ništa nisu dobili, osim zahvalnica i plaketa za dobročinstvo, ali su i pored toga zadovoljni, jer, kako kažu, ništa ne može da zameni ljubav koju im pruža njihova “armija dece”.

CRTICE O LUDAČKOJ KOŠULJI
Bojan Djordjev

Inscenacijom oblačenja ludačkih košulje sa natpisima: uzaludnost, nebitnost, diskontinuitet, uskraćenost ili iscrpljenost i poziranje sa osmehom za razglednicu “pozdravi sa nezavisne scene”, Katarina Popović precizno dizajnira/dijagnozira poziciju delatnika (i ne samo) nezavisne scene u vreme neoliberalnog kapitalizma. Iza slobodog umetnika sa fleksibilnimradnim vremenom, koji je sam sebi šef, i sam raspolaže sredstvima za rad (svojom kreativnošću), krije se naime idealni neoliberalni proleter, spreman da zaboravi na radno vreme, da besplatno radi za ideale ili mizerne honorare koji kasne, proleter u predpolitičkom stadijumu nesposoban da se sindikalno organizuje, ili izvede štrajk. Proleter sakriven u glamuroznu, dekadentnu sliku kreativca u ludačkoj košulji, umesto u proletera u okovima. U tom smislu, ova osećanja radnika na nezavisnoj kulturno umetničkoj sceni sasvim sigurno se uopšte ne bi razlikovala od osećanja bilo kojih drugih radnika danas. Koji nemaju šta da izgube osim svojih okova ili laptopova.

Ludačka košulja pre svega ne dozvoljava samopovređivanje, a ova, “pažljivo napravljena na nezavisnoj sceni” još i artikuliše i eksternalizuje osećaje uzaludnosti, nebitnosti, diskontinuiteta, uskraćenosti i/ili iscrpljenosti a ovekovečena na razglednici služi i kao neki terapijski podsetnik. Ali ona i doslovno vezuje ruke – i to je još jedna precizna dijagnoza rada na nezavisnoj sceni danas – koliko god radio, ruke su ti vezane, a vezane ruke u stvari ne rade ništa.

Eskapizam iz podnaslova, putem namerno pogrešnog čitanja ukazuje na šou biznis i eskapologiju – umetnost bežanja iz okova, lanaca i ludačkih košulja, koju su do perfekcije razvili mađioničari i zabavljači poput Hudinija. Slika vezanog umetnika tako uvodi još jedan sloj tumačenja u kojem ludačka košulja postaje okov iz kojeg se beži zarad zabave i demonstracije spretnosti i virtuoznosti – kao tačka u varijeteu. Pitanje je: čije zabave – a svaki odgovor je pogrešan.

Dok god sa ponosom i osmehom nosimo svoja osećanja nemoći, ušuškani u njih kao u ludačku košulju, dok god samovoljno vezujemo sebi ruke, ostavljamo prostora da budemo marginalizovani, instrumentalizovani i zbunjeni po pitanju naše pozicije u proizvodnji sveta. Zato obucimo ludačke košulje, slikajmo se u njima, i skidajmo ih kad više ne budemo mogli da izdržimo sopstveni osmeh!

Ministar građevine i urbanizma Velimir Ilić verovatno je političar s najviše odlikovanja dobijenih od Srpske pravoslavne crkve. Nakon što je za poslednjih pet meseci dobio dva nova ordena, kolekcija njegovih crkvenih priznanja praktično je upotpunjena. Verski analitičari smatraju, međutim, da Ilić ova odlikovanja ne zaslužuje.

Velimir Ilić je u maju dobio Orden Svetog cara Konstantina kao priznanje „za doprinos u dovršavanju bogomolje u Kačulicama“, a potom mu je pre dve nedelje, prilikom osvećenja nove crkve u Ljubiću, patrijarh Irinej dodelio Orden Svetog Stefana Prvovenčanog, „za zasluge podizanja novih hramova i obnove postojećih“.

Poslednje odlikovanje patrijarh Iliću nije, kako se očekivalo, predao na svečanosti osvećenja novog ljubićkog hrama, već na ručku u obližnjem restoranu.

– Mala su Veljina prsa da primi sva odlikovanja koja je zaslužio, a sada je dao priliku crkvi da ga i ovom prilikom nagradi jednim od svojih priznanja. Koliko znam, fali mu još samo ovaj orden da upotpuni svoju kolekciju. Velja čini ono što svi mi očekujemo od njega, pomaže svoj kraj, svoj narod i, naravno, svoju Srbiju – rekao je patrijarh Irinej uručujući Iliću Orden Svetog Stefana Prvovenčanog.

Uz ova dva, Velimir Ilić u svom vlasništvu ima još tri prestižna ordena SPC.

Patrijarh Pavle mu je 2006. godine dodelio Orden Svetog Save za obnovu manastira Mileševa, a iste godine od vladike šabačkog Lavrentija dobio je Orden Svetog vladike Nikolaja. Prošle godine u Kragujevcu uručen mu je i Orden Svetog Simeona Mirotočivog.

– Priznanja koja je predsednik Nove Srbije Velimir Ilić dobio od SPC potvrda su njegovih ljudskih, graditeljskih i političkih vrednosti, kao i dokaz da u Srbiji i danas postoje političari koji imaju potencijal da nastave s delima tamo gde su stali Stefan Nemanja i mnogi srpski kraljevi i ktitori kroz našu istoriju – rečeno nam je u pres službi Nove Srbije.

Blic, Patrijarh u kafani odlikovao Ilića: Mala su Veljina prsa da stanu sva ordenja, 03. nov

* * * * *

ČAČAK, 4. novembar 2013, (Njuz) – Ministar urbanizma i građevine Velimir Ilić pokušao je od konobara koji ga je probudio za kafanskim stolom u selu Ljubić kod Čačka da sazna odakle mu orden Svetog Stefana Prvovenčanog koji je našao u svom džepu.

Kako Njuz nezvanično saznaje, Ilić je konobara upitao da mu detaljno ispriča sve što se sinoć dogodilo, i da ne preskoči nijedan detalj.

– Ministar je rekao da ima nekoliko rupa u sećanju i da ne može da najbolje poveže šta se sve događalo između pet popodne i trenutka kad se probudio. Pokušao sam da mu objasnim da mu je patrijarh lično dao taj orden, ali mi nije verovao, čak je i rekao da nema teorije da bi patrijarh nekome dao orden u kafani – kaže za Njuz Raden Mlađenović (33), konobar koji je ostao poslednji da izbaci đubre i probudi preostale goste.

Prema njegovim rečima, ministar Ilić je nakon toga otišao iz kafane i od tad mu se gubi svaki trag. Mlađenović tvrdi da je pre nego što je otišao, Ilić sve prisutne u kafani pitao „da mu objasne šta se tačno dogodilo sinoć“, „da li je u nekoj nevolji“, kao i da li neko zna „kakva mu je ovo fleka na leđima“.

Prema njegovim rečima ministar Ilić je nakon toga otišao iz kafane psujući „boga blesavoga svima koji se sa njim šegače na ovakav način“. Mlađenović kaže da je Ilić rekao da ovo nije prvi put da mu poturaju neki nakit i da će „ubiti boga u onome ko se sa njim ovako šali, čim sazna ko je u pitanju“.

Njuz.net, Velimir Ilić pitao konobara koji ga je probudio odakle mu orden Svetog Stefana Prvovenčanog, 10. novembar

Rano izjutra ulicom prodje tek poneko
Rano izjutra sve je vlazno posle kise
Rano izjutra ne znam sta cu sa sobom
Rano izjutra kraj mene neko tesko dise

Oprezno bezim i gledam da me ne spaze
Iz kioska za virsle iz zadnje staze i bogaze
Iz prolaza pod zemljom iz svakih kola koja prodju
Dosli su po mene jer su morali da dodju

Prete mi nocu u moju sobu tiho udju
Nadju me budnog gde slusam otkucaje sata
Pridju mi strogo dok imam kamen mesto srca
Lagano sklope prste oko moga vrata

Jedan jedini čovek plus istina jednako većina
tradicionalna američka izreka

Ponekada se u životu, bar na kratko, društvo pokaže gotovo kristalno jasno. Kao da se uobičajena koprena viška reči, tradicionalnih tvrdnji i stalnih verbalnih nesporazuma naglo izgubi i sve što smo želeli da znamo o društvu postane potpuno vidljivo.

Nedavne smrti novinara Aleksandra Tijanića i advokata Srđe Popovića, bile su takav trenutak. Svako ko je želeo to da vidi, imao je mogućnost da Srbiju vidi izbliza, da se suoči sa stvarnim stanjem našeg društva. Jer odnos prema ove dve smrti, a još više odnos prema ova dva života, najbolji je pokazatelj dubine sloma u kome živimo.

Smrt novinara i direktora Radio Televizije Srbije Tijanića, dobila je gotovo državna obeležja. Telegrame saučešća porodici uputili su premijer i njegov zamenik, na komemoraciji je bio i neizbežni Mile Dodik, dok je premijer bio na kremaciji. Za mesto sahrane određena je Aleja zaslužnih građana u Beogradu, a više od hiljadu ljudi iz sveta estrade i društvenog života guralo se ispred video bima na groblju da to bolje vidi. Voditeljke na televizijskim programima su bile obučene u crninu i jecavim glasom su izveštavale o smrti ovog zaslužnog građanina.

Porodici Srđe Popovića državni funkcioneri nisu uputili telegrame saučešća i on neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Njegova smrt imala je mnogo manje odjeka u medijima, sticao se utisak da su neki mediji, posebno tabloidi, nesigurni šta uopšte da napišu o borcu za ljudska prava. Pošto su godinama promovisali najgrublje kršenje ljudskih prava, ova smrt ih je podsetila da je moguće provesti jedan život braneći ta prava. Reči kojima su ga opisivali su stoga bile vrlo oprezne.

Nasuprot tome, reči kojima je opisivan novinarski rad Aleksandra Tijanića, bile su gotovo groteskne. On je „div srpskog novinarstva“, „briljantno pero“ ili „najtalentovaniji novinar posle Drugog svetskog rata“. Čak je rečeno da su ga se „političari plašili“, iako je dobro poznato da je uvek pisao zaštićen od nekog moćnog iz sveta politike. Od SKJ, preko bračnog para Milošević, pa do Vojislava Koštunice, njegovi tekstovi su jako brižljivo izbegavali da naude onima koji su imali stvarnu vlast u Srbiji. On je uvek napadao samo slabe ili one koji su izgubili vlast. Jedini put kada je divljačkom medijskom kampanjom napadao političara na vlasti, bilo je za vreme vlade Zorana Đinđića, ali tada je iza njega stajao najpopularniji političar tog trenutka i predsednik SR Jugoslavije, Koštunica. Njegove eulogije propustile su da podsete na njegove reči „ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće“, napisane dva meseca pre Đinđićevog ubistva. Jedan njegov bivši saradnik koji je to ipak pomenuo, čak se u tekstu o njemu jadao da „neki neće to da zaborave“!

Odjednom su zaboravljene sve užasne uvrede ovog novinara; njegovi tekstovi koji su primer neprekidnog napada na ličnost, umesto polemike o stavovima, postali su „svetli primeri novinarstva“. Čovek koji je pisao da mu je Mirjana Marković doživotna drugarica (ona ga je predložila za ministra u SPS vladi), pet dana posle političkih promena 2000. godine napisao je da je ona kriva za izborni poraz svoga muža, da bi prestao da je pominje uopšte.

Ali sve euforične pohvale na račun novinara Aleksandra Tijanića i stila njegovog pisanja, ipak su imale jednu karakteristčnu prazninu. Nijedan jedini od pisaca ovih pohvala nije uspeo da nam odgovori na suštinsko pitanje: koje društvene vrednosti i sistem moralnih stavova je ovaj novinar zastupao u životu? Za šta se najčešće zalagao, koje vrednosti su mu bile najbliže? Pisci pohvala nisu ni pokušali da odgovore na ovo pitanje, jer bi odgovor bio porazan – novinar korifej koji će počivati u Aleji zaslužnih građana, nije ih uopšte imao. Njegovi tekstovi su verbalna egzibicija proizvedena upravo da bi se sakrila njihova moralna tupost.

Advokat Popović koji neće počivati u Aleji zaslužnih građana, nasuprot novinaru korifeju, celoga života se trudio da taj moralni stav ima i da se u svom profesionalnom radu njime rukovodi. Rođen u porodici uglednog advokata, mogao je da izabere lakši put kroz život. Da radi kao advokat u očevoj kancelariji i da rutinski zastupa pred sudom klijente koji mu se obrate. Nasuprot tome, on je izabrao da besplatno brani ljude koji su došli u politički sukob sa tadašnjim režimom. Umesto da beži od tih rizičnih sudskih procesa, Srđa Popović ih je svesno birao. I time je pokazao najsvetliju stranu advokatske profesije, pravo svakog čoveka da može da računa na stvarnu odbranu pred sudom od najčešće potpuno izmišljenih političkih optužnica. Nije preterano reći da je on time vraćao dostojanstvo u velikoj meri politizovanom pravosuđu ali i optuženim ljudima. Oni su sada bili sigurni da je nekome stalo do ishoda ovih procesa.

Ovaj mršavi, ozbiljni i pomalo rezervisani čovek, postao je gotovo simbol borbe za pravdu u našoj zemlji. Za ljudsko pravo da ne možeš da budeš osuđen bez dokaza i prave odbrane. Plaćao je cenu za svoju smelost, bio je osuđen zbog verbalnog delikta, zbog onoga što je izgovorio u sudnici u Valjevu, braneći inače mog nekadašnjeg profesora književnosti u gimnaziji u Beogradu. Srđa nije posustajao, bio je branilac u gotovo svim političkim procesima u bivšoj Jugoslaviji. Njegovi bivši klijenti su postajali šefovi država u promenjenim okolnostima, ali je Srđa nastavljao svoj posao. Nisu ga interesovale sinekure i privilegije. On je zapravo neprekidno širio polje svoje borbe za ljudska prava. Nepogrešivo je osećao da to nije problem jedne ideologije, već stanja društva u kome živimo. I zato pad komunističke ideologije nije smatrao nužnim iskorakom u svet ljudskih sloboda. Koliko je bio u pravu, moglo se videti prilikom raspada bivše Jugoslavije. Varvarstvo koje je usledilo pod firmom „patriotizma“, bilo je i za njega previše. Otišao je sa porodicom na dugih deset godina u inostranstvo.

Srđa Popović nje bio čovek sa kojim se moglo uvek lako složiti. I njegov život i njegovi stavovi izazivali su kontroverze. Ali za razliku od većine drugih javnih ličnosti, svako ko je želeo polemiku sa njim, morao je da se za nju pripremi. Bio je strpljiv i umeo je da sluša i uvek je polemisao brižljivo izbegavajući da to bude lično ili uvredljivo. Nikada nisam čuo da je nekog u polemici uvredio ili ismejao. Bilo je nečeg otmenog u načinu na koji je polemisao. Ali od svojih stavova nije lako odustajao.

Dok je on bio van zemlje, ja sam upravo ušao u politiku i žrtvovao svoju naučnu karijeru. Deo moje porodice bio je u internaciji i logoru tokom Drugog svetskog rata i smatrao sam da ne mogu da ćutim dok se to zbiva sto kilometara od mesta gde živim. Životne okolnosti su nas sasvim razdvojile. Srđa Popović je smatrao da u ratnim uslovima i u potpunoj nacionalističkoj euforiji nema šta da radi u zemlji. Ali naravno nije bio pasivan u odnosu na zbivanja.

Kada se vratio, prvi nesporazum imali smo oko karaktera petooktobarskih promena. Ali postao sam mu bliži kada je preuzeo da zastupa porodicu Đinđić na procesu optuženima za organizaciju i izvršenje ubistva Zorana Đinđića. Bilo mi je veoma drago što je to prihvatio. Naročito kada je rešio da podnošenjem tužbi dovede proces do svog logičnog završetka, političkih naredbodavaca. Tada sam bio u prilici da izbliza posmatram kako jedan sjajan advokat formira mišljenje o slučaju koji zastupa i kako gradi optužnicu. Proveli smo sate zajedno i uvek je imao nova pitanja o vladi Zorana Đinđića i okolnostima pobune JSO 2001. godine. Ako neko misli da je lako formirao mišljenje o tome, jako se vara. Proveo je mnogo vremena razgovarajući strpljivo sa raznim ljudima. Hteo je da bude siguran. Uvek me je iznenađivao novim pitanjima. Bio je ne samo pametan, već i vrlo savestan čovek.

I to je poslednji veliki slučaj na kome je radio. I to je jedan od uzroka što je država uglavnom prećutala njegovu smrt.

Novinaru Tijaniću, država je sve oprostila – i što je vređao ljude i što se tukao u sudnici i što je menjao političke patrone iz vlastitih prizemnih interesa i što je bio bahat. Ona je to uradila jer je bio „njen“. Nije postavljao teška moralna pitanja o zločinima u ratu, o leševima u hladnjačama ili genocidu u Srebrenici. Naročito ne o odgovornosti srpske strane za te zločine. On je izabrao da bude zabavljač, „duhoviti hroničar“, kome se opraštaju kafanske doskočice. Uz njega, javnost i vlast su bili mirni.

Advokatu Srđi Popoviću, država nije ništa oprostila. Ni njegovo ukazivanje na užasne povrede ljudskih prava, ni njegovu osudu nezainteresovanosti društva za ratne zločine, ni njegovo stalno ukazivanje na odgovornost naše elite za rat. On je bio neprijatni svedok našeg sveopšteg moralnog pada o kome je govorio direktno i bez patetike.

I zato za borca za ljudska prava nema mesta u Aleji zaslužnih građana. Na njegovu kremaciju došlo je stotinak ljudi, ali svaki od tih ljudi znao je tačno da kaže za šta se advokat Popović borio celog života. I koje vrednosti je zastupao dosledno i hrabro.

Život i smrt Srđe Popovića potvrdili su da naše društvo još nije spremno da čuje istinu o sebi, da još uvek više voli da se pravi da moralna doslednost nije bitna u životu. I ove dve sahrane stalno će ga na to podsećati. Kao na Rembrantovoj slici „Čas anatomije doktora Tulpa“, svako je mogao da se suoči sa onim od čega je sazdan. I da svako pokaže koji od ova potpuno suprotna života mu je bliži.

Zarko Korac, Dve sahrane, Peščanik.net, 04.11.2013.

.
Srđa Popović (1937-2013)

Ne plače se kada umire junak: tako sam pokušavala da utešim svoje dve imenjakinje, urednice internetskog portala Peščanik, kome je Srđa Popović bio velika potpora, u prošli četvrtak, kada je nada nestala. Srđa je odlučio da se ne leči, bolest ga je odnela neverovatnom brzinom. U nedelju, u sjajno toplo jutro u Beogradu, sedeli smo nemi, u utorak je stigla očekivana vest. Otišao je Srđa Popović, koji je za nekoliko generacija značio i u životu bio pouzdani priziv razuma, građanskog držanja i intelektualne nepokolebljivosti, svaki put kada bi zatrebalo. Ima zaista malo ljudi koji u onome što su radili nisu pravili greške, i istovremeno bili spremni da ispituju da li jesu – Srđa Popović je bio takav primer.

Rođen je u uglednoj advokatskoj porodici i protiv predviđenog životnog puta se žustro borio u mladosti. Njegov otac je pre Drugog svetskog rata branio komuniste, premda sam to nikada nije bio, i Srđa je logično počeo da brani disidente. Tada se zaista malo advokata odlučivalo za tako opasno profesionalno opredeljenje. Zahvaljujući uspešnom poslovanju svoje kancelarije, Srđa je bez oklevanja ulazio u odbrane koje su mu donosile javno žigosanje, praćenje od strane policije, napade, onemogućavanja, sudske procese protiv njega, uslovne kazne. Sreli smo se prvi put na sudu – mene su ispitivali ceo dan, Srđa je kao predviđeni advokat pratio ispitivanje. Svoje svedoke je dovodio do građanskog stava, vaspitavao ih je. Od mnogih akcija, poslao je peticiju na prvo zasedanje KEBS-a u Beogradu 1975, posle čega je nas dvesta, kojima su pasoše oduzeli 1968, dobilo natrag pasoše – neki doduše na kratko. Godine 1981. sastavio je peticiju koju je potpisalo nekih dvesta ljudi, protiv surovog postupanja s albanskim kosovskim studentima koji su se odlučili za ulične demonstracije. Godine 1982. pokrenuo je inicijativu za ukidanje smrtne kazne. U Srbiji je to moglo da prođe samo kao neki ljubiteljski debatni klub, pa se Srđa dosetio da inicijativu prenesemo u Sloveniju, gde se smrtna kazna u praksi više nije izvodila: u našoj dnevnoj sobi su Božidar Slapšak, Jaša Zlobec, Marko Uršić, Jure Detela i Alenka Puhar pokrenuli peticiju, koju je Mladina objavila. Sakupljeno je preko 3000 potpisa, i to je bila daleko najuspešnija jugoslovenska peticija. Potpisali su je i neki političari, recimo Franc Popit i Ivan Stambolić. Godine 1987. predložio mi je da pokrenem peticiju za oslobađanje Adema Demaqija, kosovskog zatvorenika savesti, koji je već 29 godina, duže od Mandele, bio u zatvoru. Mogla sam to kao predsednica Odbora za zaštitu slobode mišljenja srpskog udruženja pisaca. Tada su me u tome podržali svi članovi odbora, koji su docnije svi postali tvrdi nacionalisti. Ja sam izgubila posao, otišla na sud i ponovo mi je oduzet pasoš, i nije mi bilo nimalo žao: tri meseca posle izlaska peticije Demaqi je pušten iz zatvora.

Sve do porasta nacionalizma u Jugoslaviji, Srđa Popović nije mnogo nastupao u javnosti, čak ni kada su ga mediji proganjali, kad je, recimo, preuzeo odbranu Andrije Artukovića, ustaškog zločinca. No pred novom opasnošću je shvatio da je upravo javnost ključno područje borbe za mir i protiv nacionalizma: osnovao je nedeljnik Vreme (1989), i sve češće nastupao u medijima. Onda je otišao u Ameriku, jer više nije moglo ništa da se uradi. Sretali smo se u njegovom novom domu u Konektikatu. Na šetnjama po atlantskoj obali raspravljali smo o tranziciji i parlamentarnoj demokratiji, učila sam od njega kako se suprotstavlja besnim nacionalistima na nekom zajedničkom nastupu na Harvardu. Srđa je bio savršeno priviknut na američke uslove i stil, ali mu je postajalo dosadno. Vratio se u Beograd početkom novog veka, da dočeka nove raskide prijateljstava, ubistvo predsednika vlade koji je nudio nadu, i u osnivanje novih medija. Nedeljnik Vreme je napustio svoju nekadašnju orijentaciju, da bi na kraju postao tajkunska igračka: zato je Srđa našao nove medije, recimo Peščanik, koji je nastavio beskompromisnu borbu za dostojanstven građanski stav.

Posle ubistva Zorana Đinđića, Srđa Popović je započeo sudske procese koji bi za neko vreme mogli dovesti do otkrivanja onih koji su ovo ubistvo planirali i naručili, da bi ga plaćenici izveli. Sa njegovom smrću, ovaj postupak će verovatno biti odgođen u nedogled. Ubistvo Đinđića ga je teralo i motivisalo tako da je po prvi put davao znake lične osetljivosti i potresenosti: to je bio u potpunosti njegov veliki posao. U ovome, zadnjem periodu svog života, Srđa Popović je konačno počeo da piše knjige. Njegovo pisanje je sjajan primer precizne i koncizne misli, bez ulepšavanja i egocentrizma, a sa druge strane isto tako sjajan primer onoga što se i u istoriji književnosti i u kritici još mnogo ranije nazivalo – beogradski stil.

U svojim stavovima nije odstupao ni za pedalj: smatrao je da kratkom i dobro izvedenom vojnom akcijom međunarodnih snaga treba sprečiti genocid u Bosni, uporno je ponavljao da u Srbiji nije ni započet proces priznavanja odgovornosti, koji bi bio ključan za bilo kakvu unutrašnju i spoljnu normalizaciju zemlje, tvrdio je uvek da je Srbija izazvala rat u Jugoslaviji, smatrao da je proces osamostaljivanja Kosova davno završen… Može li se možda zamisliti stepen mržnje koji ga je dočekivao u mnogim krugovima u Srbiji? Mi, koji smo ga posmatrali, svaki put bismo dobili novu lekciju o tome kako se ponašati hrabro, građanski, nepokolebljivo. A sa druge strane, bio je redak čovek u javnosti koga su pozivali da nešto kaže u svim pojedinačnim javnostima: umeo je da kaže, mirno i učtivo, mnogo stvari koje gostitelji nisu predvideli… Pre nekoliko meseci dao je intervju Večeru – lep primer potpunog odsustva samodopadljivosti, pune analitičnosti, i uz sve to, još i samoironije.

Politički stavovi Srđe Popovića bili su jednostavni i razumljivi: smatrao je da je Jugoslavija bila odlično rešenje u danim uslovima, bez ikakve nostalgije je video budućnost novih država jedino u potpunom poštovanju ljudskih prava, smatrao je da kapitalizam daje neke mogućnosti napretka. Ono što je sam za života uradio, mogao bi biti primer idealnog građanina. Iskreno je mrzeo svaku kontrolu i svako ograničavanje slobode: zato bi u njegovom slučaju bilo dobro potpuno ograničiti zaborav. Zato je u trenutku njegove smrti potrebno podsetiti koliko je potrebno da pažljivo biramo, negujemo, kritički usmeravamo i poštujemo zahteve očuvanja i širenja ljudskih prava. U slučaju Srđe Popovića, ovaj ogromni rad na oblikovanju sebe bio je obeležen nečim što mnogo ljudi danas više ne ume ni da prepozna – savršenim stilom.

Svetlana Slapsak, Ne place se kada umiru junaci