…Ali kad su 11. maja otvorili biračko mesto, usledilo je iznenađenje: na vrata im je pokucala grupa od 18 muškaraca i žena dan ranije prispelih iz Srbije. „Dobro jutro”, rekli su, „mi smo partijski posmatrači”. „Nismo ni znali da tako nešto postoji”, priseća se toga Mira Bišop.

Naravno, omogućili su im da prate izborni proces. Njih 18 posmatralo je kako je u Bostonu glasalo ukupno 80 „rasejanih” birača.

„Ono što nas je deprimiralo, to je bilo nekoliko stvari: prvo, među posmatračima nije bilo predstavnika nijedne velike partije, DS-a ili tadašnjih radikala, već nekih stranaka koje nisu prešle cenzus. Ali bili smo ogorčeni i zbog toga što smo hteli da pomognemo, a ispalo je da smo time državi Srbiji samo naneli štetu. Izračunali smo: avionska karta za svakog posmatrača, četiri noći su proveli u hotelu, dnevnice, sve to je iz budžeta odnelo najmanje 50.000 dolara…”

Neki su im priznali da nisu ni članovi ni glasači partija u čije su ime došli nego da su imali dobre veze u RIK-u.

Kada je predsednik Tadić raspisao ovogodišnje parlamentarne izbore, inicijativna grupa iz 2008, u njoj su student Nikola Kovačević, pravnica i magistar biznisa Ksenija Dapčević-Ćirić, student postdiplomac Mladen Mrdalj, novinarka Vera Ranković, programer Marko Ristivojević i Mira Bišop, odlučila je da nešto preduzme da im se ne ponovi loše iskustvo iz 2008. Sastavili su proglas protiv „izbornog turizma” i formirali grupu na Fejsbuku, koja danas ima 671 člana, „okačili” obimnu medijsku dokumentaciju o partijskim posmatračima na prošlim izborima u dijaspori, posmatračima koji, kako kaže gospođa Bišop, „jesu legalni, ali nisu moralni”.

Tamo se mogu naći činjenice koje su koliko smešne toliko i tužne: 2008. glasalo se u 38 zemalja na ukupno 77 biračkih mesta, na koja je iz Srbije poslato 1.630 posmatrača, što je koštalo 1,5 miliona evra.

U Lisabonu je tako 60 birača kontrolisalo 12 posmatrača, u San Francisku odnos je bio njih 20 na 90 glasača, u Kini 46 glasača i 30 posmatrača, u Alžiru 15 posmatrača na 35 birača…

Politika, 29. mart

Zašto stalno ide ta priča o odlivu mozgova. Ja sam shvatio zapravo da ta priča ide da bi se ljudi motivisali da odu. Da to nije priča da se ti brineš, nego ti zapravo ljudima pokazuješ put kojim treba da krenu. Ali to je zapravo odličan posao. Kad dođu ove neke krize, kad se gleda čime će da se popuni budžet i ostalo, onda ti naši koji su otišli u inostranstvo šalju novac u određenim periodima godine i tad će budžet kao da se popuni. I ti shvatiš da je to ideja, da je to tvoj glavni proizvod. Automobil je fasada. Poljoprivreda je fasada. Maline su fasada. Šljive su fasada. Ti prodaješ ljude. Jer prvo, sve vreme govoriš kako treba da odu jer pazi, kad ti kažeš najbolji su otišli, pa ti motivišeš ljude da idu. Svako hoće da bude najbolji. Ti zapravo imaš čitav sistem koji je napravljen da se ljudi motivišu da idu odavde. To je privredna grana u Srbiji. Kako Zvezda planira da pokrije svoj dug. Tako što će prodati pola tima na leto. E pa, to je ova država. Kako ćete da rešite neku situaciju, pa poslaćemo još 10 hiljada ljudi u inostranstvo, pa će da nam šalju novac jednom godišnje. Poslaće roditeljima, poslaće rođacima, prijateljima. Tako ćemo da rešimo problem. Ova država trguje ljudima.

Ta bezočnost koju su oni manifestovali, recimo dve su stvari bile. Jedna je bila put u Brisel, da se dobije ta kandidatura, a u isto vreme je bilo ovo u Narodnoj biblioteci. Ko god je govorio taj dan u Narodnoj biblioteci, svi su rekli da je Narodna biblioteka praktično podignuta iz pepela, da je obnovljena. Hej ljudi, vi ste sklonili čoveka pre mesec dana. I sad hvalite tu ustanovu. Pa da li ste vi normalni. Znaš na šta mi je to ličilo. Znaš kad mafijaši ubiju čoveka, pa odu na sahranu i onda govore kako je bio super. To mi liči na to. Znaš ono, zločinci su došli na mesto zločina. Ja recimo sam sklon da pomislim da oni zapravo pojma nemaju šta su uradili. Možda nekom tog jutra došlo da smenjuje upravnika, pa se desilo ono, imaju puno obaveza, rade svaki dan, zaboravili su šta se desilo, otišli, videli kako to lepo izgleda, a stvarno izgleda odlično, pa su rekli bože, što je ovde lepo. Možda su se čak i raspitali, a ko je sve ovo uradio. A šta je bilo sa tim čovekom. Uuuuu, sad ne vredi. Ne možemo sad da ga vraćamo. Ne bi dobro izgledalo pred izbore da se predomislimo.

Šta je Cvetkoviću curilo kroz glavu u trenutku kad je izgovarao da je Narodna bibilioteka primer ustanove koja je radila dobro. Šta je novinar koji ga je pitao sve to imao u glavi, da ga ne pita izvinite, pa da li ste pre tri nedelje smenili čoveka. Pa šta pričate vi sad. Tu ja mislim da oni pokazuju tu vrstu apsolutne bezočnosti, nipodaštavanja, omalovažavanja.

Dejan Ilic, Pescanik

Strip kod nas nikad nije uspeo da dobije status umetnosti, uvek je smatran za polusund koji sluzi da se prekrati vreme dok se nesto ceka.

Aleksa Gajic

Kad smo kod doslednosti, nekako tiho, na prvi dan proleca otisla je Verica Barac. Godinama je uporno i dosledno svima pokazivala da je moguce biti dosledan, uporan i iskren u borbi protiv korupcije. Posle njenog odlaska je potpuno jasno da je to najveca bolest naseg drustva, da partije zbog svojih interesa nisu u stanju da se izbore sa ovim problemom, ali nam je pokazala da individualni angazman ima smisla. Poslednji izvestaj koji je napravila ticao se bas – medija, a odgovori ili cutanje nakon njega su prilicno potvrdili da tu mnogo sta smrdi. Verica je bila savest naseg drustva, bas kao onaj lik u romanu Vadisrce Borisa Vijana, koji sakuplja i vadi grehe koje ljudi bacaju u reku. Nije nam dozvoljavala da zaboravimo i zato je zasluzila da je pamtimo.

Dragan Ilic, tv manijak, Vreme

Huliganu ubici prepolovljena kazna

Beograd — Apelacioni sud je jednom huliganu prepolovio, a ostalima potpuno ukinuo kazne za ubistvo navijača FK ‘Voždovac” 2005. godine

Sud je procenio da će kazna od 15 godina za Bojana Horvatina, prvobitno osuđenog na 30 godina za teško ubistvo “u dovoljnoj meri uticati na okrivljenog da ubuduće ne vrši ista ili slična krivična dela, kao i da na strani okrivljenog nije bilo otežavajućih okolnosti”.

U istoj presudi drugima osuđenim za ubistvo u vozu “odbijenа je optužbа imаjući u vidu dа je u konkretnom slučаju u odnosu nа krivično delo učestvovаnje u tuči koje im se stаvljа nа teret nаstupilа аpsolutnа zаstаrelost krivičnog gonjenjа”.

Da podsetimo Bojan Horvatin, Aleksandar Kovačević, Goran Pantelić i Aleksandar Pavlović osuđeni su zbog toga što su 4. avgusta 2005. ušli u voz naoružani noževima, motkama pendrecima i kamenjem i tražili navijače FK ‘Voždovac’.

Kada su ih našli, napali su ih i jednog od njih, A.A. , kako je rečeno u presudi, Horvatin je usmrtio nožem a drugog ubo dva puta u grudi.

Horvatin je bio osuđen na 30 godina, Kovačević na 8 godina i 11 meseci a Pantelić i Pavlović na po godinu dana zatvora.

B92, 25. mart 2012.

GORAN MILOŠEVIĆ, RADNIK „PUTEVA SRBIJE”:

Kajem se što sam razotkrio ‘drumsku mafiju’

Na suđenju „drumskoj mafiji” osuđeni su ljudi koji su bili najniža karika u kriminalnom lancu, organizatori su se izvukli. Razočaran sam, niko ne ceni šta sam uradio za svoje preduzeće i državu

U Srbiji se ne isplati poštenje… Goran Milošević umesto unapređenja dobio otkaz
Goran Milošević (36) iz Smedereva, radnik „Puteva Srbije” koji je otkrio „drumsku mafiju”, kaže za Press da se kaje što je prijavio milionsku krađu na naplatnim rampama! Posle presude kojom je 41 osoba osuđena na 131 godinu zatvora, Goran tvrdi da su osuđeni ljudi koji su bili najniža karika u lancu i da su se organizatori izvukli. Milošević kaže da je razočaran jer se posle svega umesto kao heroj, oseća kao krivac!
Goran Milošević, radnik na naplatnoj rampi, prijavio je policiji pre četiri godine malverzacije u „Putevima Srbije”. Čak je posedovao i snimak na kojem se videlo na koji način njegove kolege potkradaju preduzeće i državu. Međutim, umesto da postane junak, Milošević je doživeo pravu golgotu!
– Ovi ljudi koji su osuđeni najniža su karika u organizovanom lancu kojim je preduzeće oštećeno za milione evra. To su obični radnici. A pošto nisu procesuirani organizatori koje očigledno neko štiti, oni će biti zamenjeni drugima. Jasno je da oni nisu mogli sami da se organizuju, okupio ih je čovek koji je bio spona između njih i politike. Nije mi jasno kako je moguće da uprkos svim dokazima nisu optužene ljudi sa viših pozicija. Čuli smo na suđenju da je organizatorima išlo 40 odsto od ukradenog novca. Na kraju se sve slomilo na ovim ljudima koji su osuđeni – kaže za Press Goran Milošević.

Milošević tužio bivšeg direktora Jocića
Goran Milošević podneo je Opštinskom sudu u Smederevu i privatnu tužbu zbog klevete, protiv Branka Jocića, nekadašnjeg direktora „Puteva Srbije”. To suđenje započeto je pre tri godine, ali se okrivljeni Jocić nijednom nije pojavio.
– Iako postoje nekoliko naloga za njegovo privođenje, policija ništa nije uradila. Nemoguće je da ne mogu da ga pronađu. Sve me navodi na pomisao da se u ovom slučaju ide na zastarevanje i da pravda opet neće biti zadovoljena. Tako je to u ovoj zemlji. Zakon ne ide na ruku običnim ljudima. Za izvođenje dokaza za „nedodirljive” nikada nema pravnog osnova. I uvek mogu da se izvuku – kaže Milošević.
Posle pokretanja priče u vezi sa „drumskom mafijom”, Goran je dobio otkaz i bez posla je bio gotovo tri godine!
– Dobio sam otkaz uz obrazloženje da je prestala potreba za mojim angažovanjem na tom radnom mestu. Ali, ja sam ubeđen da se to dogodilo zbog toga što sam na forumu Skupštine Srbije ukazao na kriminal i zatražio pomoć nadležnih ustanova. Tri godine bio sam bez posla, moja porodica jedva je preživljavala. Radio sam sve i svašta. Vraćen sam na posao prošle godine pod pritiskom medija i zahvaljujući angažovanju jedinog čoveka koji mi je pomogao – Rodoljuba Šabića, poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja – priča naš sagovornik, i dodaje:
– Vraćen sam opet na isto mesto, na naplatnu rampu u kućicu, iako smatram da je trebalo da radim upravo u unutrašnjoj kontroli. Ako sam mogao sam, bez ikakvih sredstava i pomoći, da provalim šta se dešava, onda smatram da je to dovoljno iskustva za taj posao. Ali, kažu da je za to mesto potrebno da imam šesti ili sedmi stepen stručne spreme. Možda bi trebalo da završim kragujevački pravni fakultet, ali nemam čime! Ovako, sedim u kućici na naplatnoj rampi i osećam se kao glineni golub! Kao da će svakog časa neko da me digne u vazduh. Nemam problema sa kolegama, ali se oseća njihova uzdržanost u odnosu prema meni, iz straha za sopstvenu bezbednost. Ne plašim se samo za sebe, strahujem i za svoju porodicu, imam suprugu i dve ćerkice – kaže Milošević.

Goran kaže da se u ovoj zemlji ne isplati biti pošten.
– Od poštenja se može samo preživljavati. Da sam na mestu mojih kolega koji su osuđeni, prihvatio bih da odležim te male kazne koje su dobili, a da znam da sam prethodno novcem obezbedio porodicu. To bi bilo kao da sam na radu u inostranstvu. Siguran sam da kada bih mogao da vratim vreme, ne bih ovako nešto ponovio. Bolje je i da ne radim nigde, da spavam na klupi nego da raskrinkam mafiju, pa još da se hvale ovi političari da su oni zaslužni za to. Najgore i najporaznije je to što se posle svega osećam kao krivac, kao da to nisam smeo da uradim! I bolje da nisam, jer se ni posle toga ništa u ovoj zemlji nije promenilo – poručuje Goran Milošević.

Pank pokret bio je prvi slucaj da u jednoj supkulturnoj skupini zene imaju podjednako vaznu ulogu kao muskarci. Dotad nije bilo zenskih parnjaka skinhedsima ili tedijima. A bilo je jos zanimljivije, u kontekstu patrijarhata, videti kako zene stoje rame uz rame sa muskarcima. Bio je to ogroman korak napred. Za mene, ono sto je najvise doprinelo emancipaciji bila je smrt uzasnog arhetipa hipi ribe koja sedi kod kuce i veze. Odeca Dzonija Rotena bila je spojena zihernadlama! Nema vise zenskih poslova! Odeca Dzonija Rotena bila je iscepana, te nije postojala mogucnost da ce on otici kuci i zamoliti svoju dragu da mu je zasije.

Kerolajn Kun

B92 | 15. 07. 2010.

U Beogradu je u 51. godini života, posle duge i teške bolesti, preminuo Saša Marković Mikrob

DNEVNIK

Sve do sada uradjeno prvo cu baciti u kantu za otpatke. Kantu cu potom istresti u kontejner.

Onda krecemo sa pripremama. Prvo da ocistim cipele i koznu tasnu, da se osisam i obrijem, okupam i isecem nokte, da spremim cist ves i tome slicno…

Konacno stupam u novi zivot, ovoga puta bez greske i zestoko.

Trista sezdeset i pet dana po dvadeset i cetiri sata, trista kilometara na sat.

Na kraju dana, umoran i sretan, punim dnevnik pricicama i slicicama.

Rucno, slazem sve u veliku knjigu. Tom poslu nema kraja.

Buducnost je nenapisana!

Sasa Markovic Mikrob

Marija se probudi usred noci u svom stancicu ateljeu u soliteru, protrlja oci, cuje cvrkut, provlaci se izmedju svih onih skulptura, stigne do suprotnog zida, a tamo u mraku, od poda do tavanice jedan na drugi naslagani kavezi puni kanarinaca. Oni cvrkucu, Marija cuti i tako razgovaraju. Kad su se dogovorili, ona otvori kavez i prozor, rasiri krila i poleti na celu jata kroz vejavicu u noc iznad Novog Beograda. Lete, lete, prelete Savu, pravac: Mediteran. Istovremeno, Mihalj Kertes, koji se stalno nastanio u zgradi SSUPa, pati od nesanice, grize ga savest zbog nevaljalstava, uzme da cisti svoj automat hekler und koh, i kako se vec pretpostavlja, slucajno opali kratak rafal kroz beogradsku noc i pogodi Mariju Vaudu koja je iznad mostarske petlje. I ona padne u sneg koji se oboji krvlju.

Sasa Markovic Mikrob, Zapisi iz foto-automata. Automat na zeleznickoj stanici, 19.2.1993.

Autodidakt po pravilu radi sam, ne prima savete ni od koga, otkriva vec otkriveno, upotrebljava zastarele tehnologije, malo zna o onome cime se bavi, a i ta ‘znanja’ cesto jesu zablude. Medjutim, ono sto autodidakt zna, zna najbolje na svetu i na cudan nacin okolo-naokolo on zna neki put da pretekne ‘scenu’ i uradi neke sasvim nove stvari. I sam sam autodidakt. Ponositi.

Sasa Markovic Mikrob

U razvoju svakog umetnika klica poznijih dela uvek je sadrzana u onim ranijim. Jezgro oko kojeg umetnikov intelekt gradi svoje delo delo jeste on sam… i to se gotovo ne menja od rodjenja do smrti. Jedina osoba koja je ikada imala stvarnog uticaja na mene bio sam ja sam.

Edvard Hoper

Nedostaje nam tradicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa
jakim karakterom u javnom životu. Previše je mudrovanja i površnog
nezadovoljstva, koji ne podsticu i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju,
i previše intriga i traceva kao u Rimskom carstvu, godinu dana pre njegovog
pada. Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseca na Sizifov posao.
Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i
sve se vrati na pocetak”.

Zoran Djindjic

Ripped open by metal explosion
Caught in barbed wire
Fireball
Bullet shock
Bayonet
Electricity
Shrapnel
Throbbing meat
Electronic data processing
Black uniforms
Bare feet, carbines
Mail-order rifles
Shoot the muscles
256 Viet Cong captured
256 Viet Cong captured
Prisoners in Niggertown
It’s a dirty little war
Three Five Zero Zero
Take weapons up and begin to kill
Watch the long long armies drifting home

I got life, mother
I got laughs, sister
I got freedom, brother
I got good times, man

I got crazy ways, daughter
I got million-dollar charm, cousin
I got headaches and toothaches
And bad times too
Like you

I got my hair
I got my head
I got my brains
I got my ears
I got my eyes
I got my nose
I got my mouth
I got my teeth
I got my tongue
I got my chin
I got my neck
I got my tits
I got my heart
I got my soul
I got my back
I got my ass
I got my arms
I got my hands
I got my fingers
Got my legs
I got my feet
I got my toes
I got my liver
Got my blood

I got my guts
I got my muscles
I got life
Life
Life
LIFE!

GEORGE BERGER

VIETNAM

OCT 11 1945

APR  6  1968