Putujem
I drum takođe putuje

Drum uzdahne
Dubokim tamnim uzdahom
Za uzdisanje vremena nemam
Putujem dalje

СРЕДА, 28. МАЈ 2014. У 19:00
ДОБ//КЛУБ
Трибина Удружења Атеисти Србије

Са популаризацијом друштвених мрежа блогова, интернет портала и интернета уопште, све чешће можемо видети статусе и објаве пуне говора мржње, чланке пуне мизогиније и коментаре пуне националне нетрпељивости. Углавном скривени иза анонимности надимака, аутори су, чини се, још суровији и нетолерантнији него што би били да се потписују пуним именом и презименом.

С друге стране, уредно су потписани новинари и уредници портала, као и онлине издања часописа и новина, који као да се утркују у томе ко ће дати јачи ветар у леђа мржњи и нетрпељивости. Подилажење најприземнијим поривима једног друштва, ради већег броја “кликова, лајкова и шеровања”, за њих је сасвим легитимна ствар.

Иронично, аутори оваквих текстова, немају никакав проблем да прихвате нове технологије, док прихватање цивилизацијских тековина и нових кодекса понашања за њих представља непремостив напор.Што се њих тиче, није нимало лицемерно користити производе науке да би се борили против те “масонске завере”. Не виде проблем у писању претећих порука хомосексуалцима, док користе машину која великим делом производ рада Алана Тјуринга. Сасвим им је нормално да прете смрћу атеистима на социјалној мрежи Марка Цукерберга.

Како се борити против оваквих ствари? Где престаје слобода говора, а где почиње угрожавање туђих слобода? Да ли је напредак друштва узајамно искључив са апсолутним традиционализмом? На ова и слична питања покушаћемо да одговоримо на трибини “Атеиста Србије”, 28. маја у Дому омладине Београда.

Želite da saznate nešto o svojoj prošlosti?

Pogledajte svoje trenutne uslove u kojima živite.

Želite da saznate nešto o svojoj budućnosti?

Zagledajte se u svoje današnje akcije.

Prošle nedelje Evropski sud pravde (ESP) – evropski ekvivalent Vrhovnog suda u Americi – izrekao je presudu o „pravu na zaborav“, koja je korisnicima Gugla dala mogućnost da uklone linkove o sebi iz rezultata Guglove pretrage. Gugl će morati da obriše sav materijal koji korisnik želi da skine, ukoliko takvo uklanjanje ne šteti javnom interesu. Odluka se odnosi na gotovo sve što se nalazi na internetu – pravne spise, fotografije, čak i zakonito objavljene vesti – i po rečima evropske komesarke za pravosuđe Vivijen Reding, predstavlja „očiglednu pobedu zaštite ličnih podataka Evropljana“.

Po mišljenju suda, Gugl nije samo sakupljač ili organizator sadržaja na internetu. Naprotiv, on deluje kao „kontrolor“ tog sadržaja, pa samim tim i snosi veću odgovornost za privatnost svojih korisnika. Teret sada pada na ovu kompaniju, koja mora da dokaže da još uvek ima razloga da se stari sadržaj čuva. Gugl će morati da se povinuje zahtevima korisnika za brisanje onih podataka koji su „neadekvatni, irelevantni ili ne više relevantni“ imajući u vidu „vreme koje je proteklo“. Uz sav entuzijazam suda za to pravo, ostaje osnovno pitanje sprovođenja ove odluke. Koji su kriterijumi za odlučivanje da li je nešto još uvek „relevantno“ za javni interes? Koliko će vremena morati da prođe da bi neko bio „zaboravljen“? (I naravno, kako će Gugl izaći na kraj sa lavinom zahteva za uklanjanje?)

Probni slučaj ESP-a došao je iz Španije, gde se ovo pravo zove derecho al olvido. (Stotine drugih sličnih predmeta polako se šire po sudovima u ovoj zemlji.) Pre nekoliko godina, advokat po imenu Mario Kosteha ukucao je svoje ime u Gugl i pronašao članak o sebi s kraja devedesetih u jednim katalonskim novinama. U to vreme, Costeha je bio u dugovima i morao je da proda deo svoje imovine. List je objavio sve detalje koji su se kasnije našli u onlajn arhivi novina. Gugl može da pretražuje tu arhivu. Godine 2009, Costeha se žalio državnoj instituciji pod nazivom Agencija za zaštitu podataka Španije, koja je naložila Guglu – a ne novinama – da ukloni linkove. (Dug je „poravnan i isplaćen pre mnogo godina, ja sam se u međuvremenu razveo, ali prema Guglu još uvek sam oženjen i u dugovima“, rekao je Costeha.) Gugl se žalio i predmet je na kraju završio u španskom vrhovnom sudu, koji je zatražio mišljenje od ESP-a. To mišljenje je stiglo prošle nedelje.

Izraz derecho al olvido u Španiji ima čudan prizvuk. Ova država je skoro četrdeset godina provela pod surovom vladavinom diktatora Franciska Franka. Franko je preuzeo vlast posle krvavog i dugog građanskog rata u kojem su on i njegove pristalice pobili mnogo svojih sunarodnika – po nekim procenama oko dve stotine hiljada u ratu i dvadesetak hiljada neposredno nakon rata, kao i hiljade ljudi koji su umrli u španskim zatvorima i koncentracionim logorima po čitavom kontinentu. Kada je i Franko umro 1975, država je preživela turbulentnu ali uglavnom civilizovanu i mirnu tranziciju u demokratiju. Te godine su mnogo obećavale, ali krvoproliće i represija koji su im prethodili nikad nisu zaista nestali. Stara garda se nije zaista povukla; samo se presvukla za novo vreme. Frankisti su postali kulturni konzervativci – možda retrogradni, ali svesni svoje pozicije u novom evropskom poretku. Novi etos se primio: Španci su podsticani da gledaju u budućnost umesto u prošlost, za dobrobit svih građana. (Pravosudni sistem je dobio zadatak da omogući ovu budućnost. Zakon o amnestiji usvojen je 1977. da zaustavi procesuiranje zločina iz Frankovog perioda.) Prećutni sporazum da se prošlost ostavi po strani nazvan je pacto de olvido, dogovor o zaboravu.

Prošle nedelje razgovarao sam sa Emilijom Silvom, predsednikom španskog Udruženja za obnovu istorijskog sećanja, aktivističke grupe koja vrši pritisak na vladu i javnost da se suoče sa zločinima iz prošlosti. Između ostalog, ova grupa je uspela da ubedi španske sudove da se pozabave navodima o zločinima iz prošlosti koji su ranije bili ignorisani. „Zamislio sam se nad presudom o Guglu“, kaže on. „Naravno, odlično zvuči da svi imamo priliku da speremo ljagu s obraza, ali gde je granica?“ Španija je, podseća me on, fábrica de olvido, fabrika zaborava.

Od ranih dvehiljaditih, grupe predvođene Silvom i drugima ekshumirale su preko stotinu masovnih grobnica širom zemlje, gde još uvek leže na hiljade leševa iz građanskog rata. Većina tih ostataka pripada levičarima ili simpatizerima republike. Posle pobede Frankovih snaga, diktator je primorao preživele suparnike da podignu ogroman spomenik poginulima sa pobedničke strane. Svi ostali su bili osuđeni na državno odobreni zaborav.

Kako tvrdi Soledad Foks, šefica odseka romanistike na koledžu Vilijams i stručnjak za špansku istoriju 20. veka, čitav koncept sećanja u ovoj zemlji je sporan. „Oni koji su bili u situaciji da „pamte“ obično su neke stvari zaboravljali“, kaže ona. Ističući to, ona dovodi u pitanje ideju koja se javlja u nekim krugovima u Španiji: da samo oni koji su preživeli građanski rat imaju pravo da iznose mišljenje o prošlosti. Foks tvrdi da nije tako: partizani koji su se borili u Španiji pre i tokom Frankovih godina često su u prvi plan gurali svoju opciju: pamtili su ono što su hteli – što je primer selektivnog pamćenja. Zakonom o istorijskom sećanju, koji su 2007. usvojili socijalisti, zvanično je osuđen Frankov režim i olakšano je iskopavanje masovnih grobnica. Ali nedugo zatim, zakon se našao u vrtlogu skandala i izgubio je veliki deo svoje snage otkad su konzervativci 2011. ponovo preuzeli vlast.

Iste godine, Kraljevska istorijska akademija, organizacija koja se finansira javnim novcem, izbrisala je reč „diktator“ iz odrednice o Franku u svojoj zvaničnoj enciklopediji. Druge odrednice bile su pune eufemizama, propusta, pa čak i očitih netačnosti. Nacionalistički sveštenik koga su ubili republikanci naziva se „mučenikom“, dok republikanske žrtve nisu dobile slične jezičke ukrase. Na drugom mestu se republikanska vojska naziva „neprijateljem“, a pljačke Frankovih snaga po gradovima skrivaju se sintagmom „normalizacija civilnog života“.

Reč koja je sve to opisivala, prema levo nastrojenim kritičarima tog vremena, bila je revizionizam. (Silva mi je objasnio poetičnije: „Istorijski udžbenici puni su zaborava.“) Još je problematičniji stav sudova. Uprkos međunarodnoj pažnji, španski sudovi su uglavnom odbijali da okarakterišu zločine počinjene tokom i nakon građanskog rata kao „zločine protiv čovečnosti“, iako istorijski podaci govore da su Frankove snage bile rešene da sistematski istrebe svoje ideološke suparnike. Španski sud koji je učestvovao u presudi o Guglu je „isti onaj sud koji je odbacio pritužbe u vezi sa državnom prošlošću“, kaže Silva.

Prošlog meseca, Nacionalni sud je odbio zahtev za izručenje Antonioja Gonzalesa Pačeka, zloglasnog bivšeg policijskog inspektora, u Frankovo vreme poznatog pod nadimkom Bili Kid. Advokati su tražili da mu se sudi u Argentini po univerzalnoj jurisdikciji. Silva ističe žalosnu ironiju: ovaj sud je bio spreman da promoviše i ozakoni pravo na zaborav u zemlji u kojoj je postalo teško pamtiti.

Još je prerano za prognoze kakve će posledice presuda o Guglu imati na pokret za istorijsko sećanje. Još uvek nije bilo kriminalaca ili članova njihovih porodica koji su tražili da Gugl skine linkove o njima – bar koliko je Silva upućen. Moguće je i da će sudovi odlučiti da je očuvanje ovih linkova u javnom interesu, iako Silva po tom pitanju nije optimista. On i njegove kolege koristili su internet da uđu u trag kriminalcima iz Frankovog vremena, čija se imena pojavljuju u sudskim spisima. Zabrinut je da će ovo opšte pravo na zaborav otežati njihov progon. Jedan španski sud je 2008. kaznio grupu „Udruženje protiv torture“ jer je nekoliko godina ranije na internetu objavila spisak imena optuženih za torturu. (Udruženje je na kraju moralo da skine čitav spisak.)

U proteklih tridesetak godina, poruka španske države bila je nedvosmislena: višedecenijski zakon o amnestiji omogućio je da mnogi istorijski zločini postanu irelevantni za današnji javni interes. Da li to znači da će i mogući zločinci sada imati i pravo da budu zaboravljeni. „Ideja o zaboravljanju pravnim dekretom me plaši“, kaže Silva, „Svako pravo da budeš zaboravljen mora da bude u skladu sa pravom da se zna istina.“

Jonathan Blitzer, The New Yorker, 21.05.2014. Preveo Ivica Pavlović

Think back to when you were 22 years old. You were just graduating from college, entering the “real world,” and embarking on your professional journey.

Maybe you wish you could rewrite your past. Or perhaps you’re content with the decisionsyou made at that time in your life. Either way, there are probably a few things you wish you knew then that you know now.

That’s exactly what LinkedIn asked its network of top minds across all fields to write about for its most recent Influencers editorial package, titled “If I Were 22.”

Over 60 thought leaders shared original posts–along with pictures of themselves at 22–filled with pearls of wisdom for new grads based on what they wish they had known at 22. Here’s what 12 super-successful people had to say.

Lagano umire onaj koji ne putuje,
Onaj koji ne čita,
Onaj koji ne sluša muziku,
Onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
Onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika
Postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
Onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
I ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
Onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
Onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.

Lagano umire
Onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
Svojim poslom ili svojom ljubavi,
Onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
Radi nesigurnosti,
I koji ne ide za svojim snovima.
Onaj koji sebi neće dozvoliti,
Niti jednom u svom životu
Da pobjegne od smislenih saveta…

Živi danas.
Reskiraj danas.
Učini danas.
Ne dozvoli sebi lagano umiranje.
Ne zaboravi biti sretan!

Pablo Neruda, Lako je lagano umreti

Local residents carry portraits of their ancestors, participants in the second world war, as they celebrate Victory Day in St Petersburg, Russia. About 30,000 people walked in a march named ‘immortal regiment’ to mark the 69th anniversary of the defeat of Nazi Germany

Photograph: Dmitry Lovetsky/AP

….i lije na uglu petrolejska lampa

Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni preksutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec, I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi…

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše –
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga više…

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić, Balada iz predgrađa

Politicki aspekt Sekspirovih dela obraca se i danasnjoj publici?

– Apsolutno, i to zastrasujuce i mocno. Evo primera, pre petnaest godina sam prvi put vodio sina na izvodjenje “Koriolana”. Po zavrsetku predstave mi je rekao:”Nisam znao da Sekspir moze da bude tako politican”. Moj sin je fizicar, nije strucnjak za literaturu, i Sekspira je dozivljavao kao apoliticnog. Bio je ushicen ovim komadom u kome kao da vam pesak stalno klizi pod nogama jer ne znate sta ce da se desi.
Jedne noci, posle izvodjenja “Hamleta” u Stratfordu, redari koji su cistili salu sa cudjenjem su primetili staricu koja je sedela medju praznim stolicama. Prisli su joj misleci da joj nije dobro, a ona im je odgovorila da su joj drugarice kupile kartu za pozoriste kao poklon za njen 89. rodjendan jer u predstavi igra glumac iz njene omiljene serije. “Da li sam ovo propustala citavog zivota?”, pitala ih je pod utiskom predstave.

Piter Holand, intervju, Politika, 3. maj

Attitude, aptitude, intelligence, intensity, and integrity – “if you have those five things, we can teach you the rest,” says the consumer advocate.

“Hire qualities, teach skills”, Bill Bartmann

Vasa Pomorišac, kartaši, 1924. MSU

Ukoliko se pitate zašto vaša karijera ne napreduje brže ili zašto vas uvek previde kada su u pitanju povišice, unapređenja ili važni projekti, odgovor možda leži u činjenici da se ponašate na jedan od uobičajenih načina koji ubijaju karijeru.

.

1. Ne promovišete svoj rad

.
Vaš rad može biti fantastičan, ali ako niko nije upućen u vaše rezultate, sav trud koji ste uložili neće pomoći vašem ugledu, povisiti vam platu ili unaprediti vaše mogućnosti. Postarajte se da vaš menadžer bude u potpunosti upoznat sa vašim dostignućima, bilo da se radi o uspešnom radu sa klijentima koji su teški za saradnju, gubicima koje ste otkrili i otkonili, ili bilo šta drugo što prevazilazi granice vašeg opisa posla.

2. Imate odbrambeni stav

.
Ukoliko zauzmete odbrambeni stav kad dobijete ne tako sjajne evaluacije vašeg rada, moguće je da zadajete smrtonosni udarac vašoj karijeri. Mnogi jednostavno odustaju od značajnih interakcija sa ljudima sa odbrambenim stavom, što će uništiti odnose koje treba da negujete tokom karijere, ali i poričete informacije koje su neophodne za dalji profesionalni razvoj. Prihvatite kritike konstruktivno.

3. Donosite ishitrene odluke

.
Bilo da napuštate posao zbog nečega što vam je poslodavac rekao ili da prihvatate poslovnu ponudu koju prethodno niste podrobno razmotrili, u karijeri nema mesta za impulsivne odluke. Ishitrene odluke imaju dalekosežne posledice na vaš novčanik, ugled i svakodnevni kvalitet života.

4. Niste asertivni

.
Možda mislite da je najbolji način za profesionalni uspeh ukoliko ne dižete mnogo “buke”. Ali, ako verujete da je određena odluka pogrešna ili da je projekat krenuo naopako, dobri menadžeri će ceniti ukoliko progovorite. Izražavanje svog mišljenja na profesionalna način predstavlja ključ za uspeh.

5. Previše ste negativni

.
Ukoliko se neprekidno žalite povodom novih projekata, politike poslovanja vaše kompanije ili zašto neophodno baš toliko vremena da se otkloni određeni nedostatak, verovatno stvarate neprijatnu atmosferu za vaše radno okruženje, a vas će okarakterisati kao osobu sa negativnim stavom.

6. Laganje

.
Ako vas uhvate u laži, bilo da je ona mala ili nešto što se ne može dokazati, uništićete kredibilitet, a to je nešto što se teško možete povratiti. Čak i posle tri godine potpune iskrenosti i dalje će vas smatrati za osobu kojoj se ne može u potpunosti verovati.

7. Hronično ste neorganizovani

.
Ljudi obraćaju pažnju na to da li ispunjavate ono što ste najvaili, kao i da li ste to uradili u roku koji ste naveli, bilo da je reč o prosleđivanju dokumenta ili poštovanju krajnjeg roka velikog projekta. Vodite računa jer možete steći reputaciju osobe na koju se ne može osloniti i koja ne može da održi svoju reč.

8. Ne držite korak sa novom tehnologijom

.
Ukoliko milsite da je način na koji ispunjavate svoje poslovne obaveze sasvim zadovoljavajući, to ne sme biti opravdanje da se odupirete novoj tehnologiji i započente da obavljate određene radnje na nov način u korak sa tehnologijom.

Radne navike koje ubijaju karijeru, Bizlife

A da li je zaista tako zastrašujuće kao što Golubović na Pinku navodno implicira, i kao što nostalgična suza niz butinu voli da poruči? Naravno da ne. Eventualni porast kriminala nije automatski i “poremećen sistem vrednosti”. Dok je za katastrofičke sintagme poput “krize morala” ipak potrebna mnogo ozbiljnija društvena nepogoda od jednog nabildovanog kriminalca koji je kasno otkrio slikarsku četkicu i petparačku poeziju u televizijskom programu. Mnogo je veći moralni kolaps predstavljalo bacanje cveća pred tenkove na putu za Vukovar od sarkastičnog “divljenja” jednom priprostom reketašu i dileru kojeg ionako vuku po studijima da bi mu se smejali dok on to ne kapira. Uostalom, Kristijan Golubović je polovinu života već bio proveo po zatvorima za svoja kriminalna dela. Danas ne govori pohvalno o tom delu svog života i očajnički komično pokušava da se prikaže kao izmenjeni pojedinac. Šta je tu tačno poremećena vrednost?

Kristijan Golubović sa svojim komičnim izletima u estradu je idealno strašilo. Da ne bismo primetili ostala strašila u svom dvorištu i osećali se dobro i pravednički kad se istutnjimo po njemu. Naime, famozna Radiodifuzna agencija nije dizala svoj cenzorski glas kada su do pre samo par godina televizije opsedale razne kreature u akciji odbrane i zaštite Ratka Mladića i sličnih zločinaca. Ili to, po marginama kablovskih operatera ili političkih tabloida, čine i danas. Šta je sa gostovanjima Veselina Šljivančanina po jutarnjim ili šou programima? Šta ako Jovica Stanišić odluči da zasvira bas gitaru u Grand paradi ili kod Ivana Ivanovića? Otimač tašni babama i sitniji diler heroina sa gorućom željom da se dopadne je mnogo lakša meta od sistematskog istorijskog revizionizma, propagacije teorija zavere, rasizma, seksizma, šovinizma uzetih zdravo za gotovo po mnogim medijima. Tada ne mislimo na mirni dečji san i na vrednosti koje im guramo u gubicu, šta li?

Aleksej Kisjuhas, Pravda za Kristijana, Danas

Dragaš o Aleksandaru Vučiću

– Dobili smo premijera koji je patetični demagog. Starh se širi Srbijom. Strah od pogleda premijera. Pretnje novinarima RTS-a je uvod u novo ludilo. Tiranija ludila se nastavlja iz perioda kada su novine zabranjivanje i strogo kažnjavane. Sledi obračun sa svima nama koji kritikujemo nesposobnu vlast.

Dragaš o ekspozeu premijera Vučića

– Ekspoze od tri sata je dokaz prepotentnosti i bahatosti premijera. Tolika brbljivost i patetika je odraz ogromnog straha pred istorijskim problemima kojima nije dorastao. Kada pomešate priču o bureku sa promašenim metaforama i na sve to dodate japajazam, egomanijakalna potreba da sve znate i da se za sve pitate, onda moramo biti zabrinuti za sudbinu države i naroda.  Mana ekspozea je što nije duže trajao. Dobra strana je da premijer otvoreno govori o potpunoj rasprodaji Srbije.

Dragaš o sastavu nove vlade

– Dobili smo administrativnu vladu ekonomskih ubica iz MMF-a i Svetske banke. Njihov zadatak je da se potpuno uništi ekonomija Srbije. Tako će Srbi konačno biti surovo kažnjeni za neposlušnost. Ovo će biti najsurovija vlada u parlamentarnoj istoriji Srbije, koja će raditi protiv interesa svoje države i svog naroda. Šok terapija je najavljana za privredu koja se nalazi u komi. Operacija bez anastezije je povratak na hirušku politiku tržišnih fundamentalista iz perioda posle petooktobarske kontrarevolucije.

Dragaš o ministru finansija i ministru privrede

– Lazar Krstić je sve pokazao. Finansijski Nikola Tesla, kao ga je najavio Vučić, zapravo je Mališa Pališa. Došao je da sprži naše finansije. Dušan Vujović je provereni visoki činovnik Svetska banke, koji je zadužen za uništavanje nacionalnih ekonomija. On ne zna našu privredu i zbog toga neće imati nikakve sentimentalnosti u ispunjavanju dobijenih naloga. Ne treba zaboraviti da je on ekonomski bio zadužen za uništavanje Ukrajine. Vidimo kakvo je rasulo ostavio za sobom. Takav scenario se sprema i za Srbiju.

Dragaš o Vučićevim reformama

– Najavljene ekonomske reforme će potpuno uništiti Srbiju. Građani Srbije moraju da ustanu u odbranu države od ucenjenih izdajnika, konvertita i tržišnih talibana. Ekonomske reforme su, dakle, štetne po naše državne, ekonomske i nacionalne interese i ne treba ih primeniti. Ekonomski tim je sastavljen od diletanata. Primena ekonomskog programa iz njegovog ekspozea nas dovodi do potpune propasti i gubitka nacionalne ekonomije. Da li će se to zaista i desiti? Zavisi od građana. Videćemo gde su granice strpljenja osiromašenih, opljačkanih i zavedenih građana Srbije. Premijer je sada u ekstazi i na vrhuncu samozadovoljstva. Uskoro kreće suočavanje sa realnošću. Tada će biti najopsniji za demokratiju.

Dragaš o Vučićevim metaforama

– Pošto je premijer svoj tim proglasio za Bajern, Real je u Minhenu potukao Bajern sa četri gola i tako srušio i ovu Vučićevu metaforu o uspešnosti njegovog tima. Uzgred, direktora Bajerna očekuje zatvor od tri godine zbog novčanih pronevera. E, to je prava metafora.

Dragaš o totalnoj rasprodaji državnih preduzeća

– Hoće da prodaju RTB Bor, PKB Korporaciju i sve poljoprivredne kombinate, Državne lutrije, Aerodrom, Galeniku i sve nacionalne resurse. Nalog je jasan – sve rasprodaj! Ništa ne sme da ostane u rukama države. Neoliberali likuju! Hvale Vućiča i klanjaju se njegovoj spremnosti da sve uništi i rasproda. Niko ne odgovara na pitanje – Kada sve rasprodate, od čega ćemo živeti? Kako ćemo puniti budžet? Kako ćemo isplaćivati penzije, socijalna davanja i plate za ljude koji rade za državu? Sama činjenica da su prvo smanjili plate trudnicama sa 50.000 dinara na 20.000 dinara, najbolji je dokaz kakvi su desperadosi došli na vlast. Narod će platiti veliku cenu svoje lakovernosti i povodljivosti. Kada prodate nacionalne resurse, onda ste izgubili državu. Postajete robovi u vlastitoj državi. Nova vlast je dobila taj zadatak  i toliku podršku “Velikog Brata”. Sama činjenica da je prvoga dana od imenovanja došla Ketrin Ešton, najbolje govori o tom namesničkom odnosu. Dugoročna posledica rasprodaje nacionalnih resursa je gubitak nacionalnog suvereniteta i dugogodišnje siromaštvo i beda zarobljenih kreditima građana Srbije.

Dragaš o prodaji Telekoma

– U oktobru 2011. godine, Vučić i Nikolić su podigli tužbe protiv vlade Cvetkovića, koja je imala nameru da proda naš Telekom, pa su čak govorili da će svojim telom da brane nacionalnu kompaniju. Sada hoće što pre da prodaju Telekom, objašnjavajući to čuvenom mantrom neoliberalnih šarlatana da država ne može da upravlja Telekomom. Na pitanje, kako je moguće da je država Norveška većinski vlasnik 53% najuspešnije kompanije Telenor i da oni ništa ne privatizuju, tržišni talibani nemaju odgovor. Ne sme se prodati Telekom. To je zločin prema državi.

Dragaš o prodaji EPS-a

– Namera da se proda EPS je potpuno ludilo odnarođenog režima. Interesantno je da se traži manjinski vlasnik, kome će se dati kontrolni paket upravljanja kompanijom. To je šizofrena odluka. To ne postoji nigde na svetu. To ne postoji u akcionarskim društvima sveta. Nikada većinski vlasnik ne daje manjinskom da upravlja umesto njega. Zašto bi mu dao? Koji je onda smisao većinskog vlasništva? Neverovatno šta nam se dešava. Lično sam poražen koliko smo propali i u kakve sve nove probleme upadamo sa ovom vlašću.

Dragaš o rasprodaji javno-komunalnih preduzeća

– Posebno će biti interesantno kada se vlast usmeri na rasprodaju javnih i javno-komunalnih preduzeća. Kada to urade, građani će biti izloženi neviđenom teroru multinacionalnih kompanija i to nas onda direktno vodi u socijalnu revoluciju na ulici. Osiromašeni građani neće moći da plaćaju skupu struju, gas, vodu i pobuna je prirodna odbrana od ludila prolupale vlasti. To govore iskustva iz sveta. Vučić hvali Margaret Tačer, zaboravljajući da je njena privatizacija železnica i rudnika dovela do potpunog kolapsa tih nacionalnih sistema. U Kaliforniji se raspao energetski sistem zbog pogrešne privatizacije i to će se nama dogoditi.

Dragaš o bankrotu Srbije

– Jedini sam koji se od 2008. godine zalaže da se proglasi bankrot. To je jedini način da se spasi Srbija. Moje kolege me nisu podržali u tome, jer se plaše da ne izgube svoje privilegije. Naravno, vlast ne želi da primeni moj plan bankrota, koji se odnosi na državnu upravu i finansije, nego priprema najgoru šok terapiju sa rasprodajom nacionalnih resursa. Bankrot je primenjen preko 250 puta u svetu i on je lekovit, jer se podvlači crta i zaustavlja dalji raspad države. Argentina je tako zaustavila potpuno rasulo 2001. godine. Prethodno je na ulicama bila socijalna revolucija, koja je dovela nove političare na vlast.

Dragaš o njegovom Planu bankrota

– To je čitav set ekonomskih mera koje treba da nas izvedu iz ove programirane agonije i beznađa. Proglašenjem bankrota Srbije uvode se privremene mere na godinu dana u državnu upravu i finansije Srbije. Podvlači se crta i zaustavlja dalji sunovrat. Zabranjuje se dalje zaduživanje države, hapse se političari i tajkuni i konfiskuje im se imovina po zakonu, donose se zakoni koji pokreću domaću proizvodnju, smanjuju sva zahvatanja iz privrede i liberalizuju poslovanje, reprogramiraju se svi dugovi, strogim merama štednje u državi iskorenjuje budžetski deficit, nema više 50.000 automobila, nema plaćenih upravnih odbora, ukida se obavezna rezerva, ukida se devizna klauzula, referentna kamatna stopa se smanjuje na 1%, svi državni depoziti idu u državnu banku, formira se prava Berza, smanjuju se porezi i doprinosi, ubrzava se protok para banaka na žiro računu, devizne rezerve se vraćaju u zemlju, preko 2 milijarde evra deviznih rezervi se ostavljaju na računima kod NBS, ostalo od 9 milijardi evra se plasira u izvozne poslove i supstituciju uvoza, tako se zapošljava 2,8 miliona ljudi, srpske banke plasiraju kapital bez kamate uz podelu dobiti iz posla, stvara se slobodna finansijska zona u centru Beograda i milijarde deviza dolaze u finansijskim transkacijama, tako Srbija dobija stope rasta od 30-60% godišnje i raste velikom brzinom kako bismo što pre izašli iz bede.

Svi svetski uslovi nam sada odgovaraju za veliki srpski privredni preporod. Na svetskim finansijskim tržištima slobodnog kapitala ima u izobilju i mi možemo da ga privučemo u našu privredu, energetiku, zdravstvo, infrastrukturu i industrijalizaciju. Nema zaduživanja, nego investiranje! Srbija treba da postavi cilj da do 2024. godine ima BDP od 230 milijardi evra. Sada je realni BDP svega 15 milijardi evra.

Dragaš o Srbiji nakon dve godine Vučićeve vlade

– Ako sve rasprodaju, vladaće dve godine. Iza toga ide – pakao. Ako ih sprečimo da sve rasprodaju i ako prevareni građani ustanu u odbranu svojih života i života svoje porodice, onda ćemo izbore imati do kraja godine, najkasnije na proleće 2015. Zato je važno sada da se počne sa stvaranjem nove opozicije. Pozivam sve ljude koji vole našu Srbiju da se udruže. To je jedini način da se skine opasni totalitarni režim koji svakoga dana u svakome pogledu pokazuje znake gubitka zdravog razuma.

Dragaš o gušenju demokratije

– Opominjem građane Srbije da se nalazimo u vrlo kritičnoj zoni gušenja svih demokratskih institucija i svakog kritičkog mišljenja, jer “Vođa” organski ne podnosi kritiku. Opominjem građane da se radi o dokazanom konvertitu, koji je spreman na sve i koji će se makijavelistički koristiti svim sredstvima da ostane na vlasti. Snaga naše demokratije i republikanske ideje su na ispitu. Snaga naše građanske slobode i želje da se sačuva samostalnost države je na proveri. Mnogo će nam trebati zajedničkog rada i poverenja da izgradimo neko drugo društvo u kome više nećemo imati vođe i starešine.

Dragaš o tome kakav nam premijer zapravo treba

– Nama trebaju premijer i vlada koji znaju da prave novac! Nama ne trebaju dramoseri i japi foliranti koji sve rasprodaju i zakukavaju nad činjenicom da su dobili svu vlast i da nemaju petlje da sami preuzmu odgovornost za sudbinu nacije, nego se ponovo sakrivaju iza Malog Slobe i njegove kriminalne političke grupacije. Treba nam premijer koji će stvoriti bogatu Srbiju i iskoreniti siromaštvo.

Branko Dragas, intervju, Teleprompter.rs, 30. april

Obaveze su samo u 2012 narasle za 604,9 milijuna eura. Netko će reći, u redu, fiat ipak izvozi, no to je isto magla: Fiat u Srbiji zapravo radi samo montažu i lakiranje, dakle jeftine poslove dorade, dok su svi dijelovi i, najvažnije, znanje i tehnologija, uvezeni: kad se pogleda neto izvoz, dakle razlika svega što Fiat uvozi i svega što izvozi, izvoz je zapravo minoran. Ta opjevana, mitska industrija je zapravo običan LON posao, posao dorade, na kojem se danas zarađuje malo ili ništa.

No kako je Fiatu uspjelo stvoriti takve gubitke i zadužiti se u tom iznosu? Stvar mora biti tim čudnija kad se zna da je Fiat po tom dokumentu oslobođen praktički svih obaveza prema domicilnoj državi: Fiat u Srbiji ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plaće radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobiva po privilegiranoj cijeni, određene prometnice je morala sagraditi Srbija o svom trošku, ne plaća porez na plaće radnika, a na strani 17 izvještaja, prema navodima srpskih novinara, piše : “Kredit koji garantira vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje”. Uza sve to, država subvencionira svaki auto koji se proda u Srbiji s tri tisuće eura, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

Fiat Automobili Srbija je, dakle, izrazito privilegirana kompanija koja pravi ogromne gubitke i rapidno se zadužuje. Zašto? Pogledajmo podatke. Troškovi materijala su izrazito visoki, 32 milijarde dinara. Prihod od prodaje je 37,7 milijardi dinara. Troškovi materijala dakle iznose preko 85% prihoda od prodaje, što je izuzetno visok postotak. Najzanimljivija stavka je – troškovi eksperata i podrške u iznosu od 1,55 milijardi dinara. Više se isplaćuje za eksperte, nego za plaće 2.960 zaposlenih radnika, što dokazuje da Fiat samo iskorištava jeftinu nekvalificiranu radnu snagu i besplatnu infrastrukturu, te činjenicu da mu država Srbija daje jeftiniju struju, beskamatne kredite, subvencije, plaća velik dio primanja radnika, daje desetak tisuća eura subvencija za svakog zaposlenog radnika i odriče se svih poreza, te još plaća građanima tri tisuće eura novca poreznih obveznika da kupe domaći proizvod.

Međutim, veliki troškovi materijala i vanjskih dobavljača i eksperata upućuju da Fiat preko napuhanih troškova izvlači novac iz zajedničke tvrtke, koja samo služi da se novac opere na legalan način i izbjegnu talijanski poreznici. Srbija im prodaje aute iz zajedničke tvrtke po cijeni koja jamči gubitak, jer Fiat bez ičije kontrole zapravo preko cijene materijala nabija troškove koji onemogućavaju bilo kakvu dobit te kompanije. Oni ih dalje prodaju na svjetskom tržištu sa zaradom. Svejedno im je koliko će zajednička kompanija izgubiti, jer izvlače novac a gubici ostaju – Srbiji.

Ukratko, Talijani su digli Srbe, izgleda, na staru ostapbenderovsku foru, “ideje naše benzin vaš”. To je otprilike kao da vam netko dođe s pričom, “znaš imam super proizvod, pa da ti i ja zajedno uložimo, ti plaćaj režije i sagradi radionu, a meni ćeš gotov proizvod davati da ga plasiram dalje”. Katastrofa je tu gotovo zajamčena. U Srbiji je već poznat sličan slučaj, SARTID, kada su američki investitori iscijedili zajedničku tvrtku i vratili je državi kada više nisu imali interesa ostati u Srbiji.

Ovako ispada da radnici u Srbiji rade jeftine poslove dorade za Talijane, čak ne zato jer je to Talijanima neka ušteda na cijeni radne snage – jer u konačnici najveći dio troškova proizvodnje čine inženjeri, stručnjaci  za marketing, dizajneri – to su oni troškovi eksperata, dok su radnici u samoj proizvodnji savršeno marginalan i minoran trošak – već zato da izbjegnu sve vrste poreza. A država još Fiatu praktički plaća da zaposli te tri tisuće radnika. Srbija na svakom proizvedenom autu gubi nekoliko stotina, ako ne i tisuća eura: zarade tu za državu Srbiju nema, niti će je izgleda ikad biti. A sve se pokriva stranim kreditima, koje će opet otplatiti Srbija. Fiat će se navjerojatnije nakon 10 godina kad istekne period u kom ne mora ništa plaćati izvući i ostaviti Srbiji tada već zastarjeli pogon i par milijardi gubitaka i nevraćenih kredita.

Marcel Holjevac, FIAT u Srbiji: Strana investicija stoljeca ili katastrofa na pomolu?

Dnevno.hr  30. april