Reditelj Andraš Urban
Trajanje 85 minuta
O čemu je “Hasanaginica”?
“Hasanaginica” inspirisana dramom Ljubomira Simovića u režiji Andraša Urbana predstava je koja se obavezno mora videti. Strasno, žustro, odvažno, lucidno, za život i smrt igraju: Livia Banka, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Marta Bereš kao gošća iz pozorišta “Deže Kostolanji”. Tekst je na mađarski preveo Robert Lenard, a dramaturg je Vedrana Božinović. Scenograf će biti Andraš Urban, kostimograf Milica Grbić-Komazić, kompozitor Irena Popović Dragović.
Hasanaginica nije samo drevna priča o ljubavi, bolu, muškarcu i ženi, porodici. Hasanaginica je pre svega priča o ženi. O ženama. Da, naizgled je o položaju žene usred islamske neke države ‒ ali ruku na srce, položaj žene je samo naizgled bolji kod nas ili čak u nekoj civilizovanijoj zemlji. Usred svetskih i lokalnih skandala zlostavljanja žena ‒ stiže večna priča o večnom zlostavljanju apsolutne žene i majke. #metoo #hasanaginica
Podela:
Hasanaginica – Marta Bereš
Hasanaga – Daniel Husta
Pintorović – Arpad Mesaroš
Majka Hasanagina – Terezia Figura
Majka Pintorovića – Livia Banka
Jusuf – Atila Nemet
Suljo – Gabor Pongo
Huso – Zoltan Širmer
Musa – Daniel Gomboš
Ahmed – Robert Ožvar
Autorski tim
Scenografija: Andraš Urban
Kostim: Milica Grbić Komazec
Muzika: Irena Popović Dragović
Dramaturg: Vedrana Božinović
Saradnik reditelja i prevod: Robert Lenard
Reditelj: Andraš Urban
Reditelj Andraš Urban: „Hasanaginicu“ radim na predlog uprave Novosadskog pozorišta. Nije strah taj koji me primarno zanimao, već koji se to ženski lik danas plasira kao deo manipuativne mašinerije, bilo koje, verske, političke, sistemske, koji nam se to ženski arhetip plasira.
Ljudi stradaju, i to nije nimalo romantično. Vrlo je bolno i za one oko njih i to nije nikakva škola za te druge. Jer, jako slabo učimo iz primera oko nas. Vrlo su srećni ljudi koji znaju da uče iz svojih grešaka a posebno iz tuđih. Ja to baš i ne znam.
Zanimljivo je da je treći jezik na kojem je objavljena „Hasanaginica“, nakon srpskog i nemačkog, bio mađarski. Ona, međutim, određeni stepen identifikacije ima samo na tom bakanskom ambijentu dok taj pojam u drugim kulturama nema značenje. Mi ovde jako volimo Simovićev komad, naročito u pozorišnim krugovima. To je drama koja te ne ostavlja ravnodušnim, vrlo je značajna i vrlo dobro je napisana.
Kada pričam sa drugaricama, često čujem da sebe prepoznaju u Hasanaginici, kažu mi: „Ja sam bila Hasanaginica.“. Prepoznaju se, prepoznaju položaj žene, odnosno odnos prema ženama, taj licemeran odnos društva u kojem živimo. Mi sami u sebi prepoznajemo tu licemernost: pričamo masne viceve, muške šovinističke, iako znamo da to nije u redu ali im se smejemo. Tu je i ta priča o nasilju u porodici, i to je ta priča o žabi koju kuvaš, ne primećuješ da je skuvana, odnosno, da si kasno to primetio. Na razne načine prilazili smo temi od improvizacija do dodatnih materijala koji su se pojavljivali tokom procesa.
A da li će predstava ponuditi nadu publici? Ne znam šta znači nada u pozorištu, u umetnosti… U životu je to nešto drugo. Kada gledam predstavu koja govori o beznadežnosti života – i ako je to dobra predstava – meni to uliva nadu. Vitalnost i autentičnost pozorišta, i umetnosti uopšte, to nada za mene. I to je naša poruka. Ja ne mislim da je davanje nade ideološki momenat. To sama predstava sadrži u sebi. Svet je takav a mi govorimo o određenom problemu.
Martu Bereš sam birao za Hasanaginicu, ne zato što mislim da u Novosadskom pozorišta nema Hasanaginice, naprotiv. Nekako se tako sklopilo. Marta je dobra glumica, nismo mi baš puno radili, jesmo neke značajne, ali ne baš jako puno. Imao san potrebu da radimo zajedno van našeg uobičajenog pozorišnog ambijenta. Marta je talentovana glumica sa specifičnom inteligencijom. Ovo je bio izazov, i za nju, i mene.
Dramaturg Vedrana Božinović: “Hasanaginica je za mene arhetip, ne samo ženski, nego i čoveka koji poštuje sve zakone, živi po njima, miri se sa njima, usklađuje se sa njima i opet strada zato jer ne može prihvatiti da se zakoni menjaju u zavisnosti od toga kako kome odgovaraju. To “zašto”, koje “grmi u glavi” Hasanaginici, sasvim sigurno grmi u glavi svima nama u sudaru sa apsurdnošću društva u kojem vlada zakon moćnijeg…
Iz perspektive pank buntovnice, Hasanaginica jeste slaba. Njen otpor je minimalan, ukoliko uopšte postoji. Ona ne iskače iz šina. Već joj se dešava da šine kojima ide odjednom i nezavisno od nje promene pravac, skrenu pod pravim uglom. Ona se pokorava. Pristaje na nametnute obrasce. Čak i kada ih ne razume.
Međutim, ne sme se zaboraviti da ona u svemu tome ostaje verna svojim principima. Ona nastavlja poštovati zakone po kojima joj je određeno da živi, čak i kada ih svi prestanu poštovati, i kada se oni promene. A to nikako nije slabost. Čuveni fenomen stida o kojem se uvek raspravlja kada se govori o Hasanaginici, stid zbog kojeg strada, može se posmatrati u kontekstu svega ovoga o čemu sam ranije govorila – utisnutih vrednosti, zahteva koje društvo stavlja pred čoveka, zakon, odgoj, dresuru – i šta kad ti kažu da to odjednom i od danas više ne vredi?
Kako živeti s tim? Kako prestati verovati u sve što si verovao? Kako obrisati prošlost i krenuti ispočetka? Ako gledamo današnje društvo odgovor je – lako.
Kao što kičma jednako puca i ako se buniš i urlaš, i ako ostaješ da živiš po pravilama po kojima si oduvek živeo u tišini. Sa druge strane, ne treba ni od muškaraca u baladi praviti negativce. Hasanaga, brat Pintorović Beg produkti su istog društva. Istog nametnutog obrasca ponašanja. Ako po njemu žena čuva stid, muškarac je taj koji nametanjem pravila pokazuje svoju snagu.
Jer iznad age uvek ima aga. Kojem se treba dokazati. Kao što devojčice učimo da budu nežne, dečacima govorimo da je sramota da plaču. U društvima kvazitradicije, motivisanim isključivo interesom, očigledno stradaju svi. Zanimljivo je onda koliko se trudimo da upravo to održimo…
Ona od početka, pa sve do kraja ostaje nečija žena. To je njeno ime. Identitet određen onim čija je bila pre udaje i onim što je postala udajom. Ona kao osoba ne postoji. Bilo mi je zanimljivo i to da je jedna od najvećih heroina narodne poezije zapravo žena koja se ni u jednom trenutku ne pobuni protiv toga da joj se upravlja sudbinom. Njena veličina je u tome što trpi. Ona ne ruši sistem. Velika je samo kao žrtva tog sistema. A sam sistem, zakoni po kojima se prema njoj postupa, iskrivljuju se onako kako odgovara onima koji su jači, u čemu se valjda može prepoznati svako, bilo muškarac bilo žena.
Hasanagičina pobeda je moralna pobeda, a ja se pitam, da li se baš uvek isplati biti samo moralni pobednik. Pri tome, ne treba zaboraviti da i ta pobeda postoji samo i isključivo zato jer joj na kraju “prepukne srce”. Kao što kaže jedan lik u Simovićevoj dramatizaciji – da nije umrla, niko joj ne bi verovao. Pitanje koje sam sebi postavljala čitajući dramatizacije Hasanaginice, te ono što je pisano o njoj bilo je – zar to nije betoniranje određenog arhetipa? Nije li Hasanaginica recept po kojem bi i mi danas trebalo da se ponašamo kako bismo se uklopile u obrazac verne ljube, brižne majke, poslušne kćeri, odane sestre….?”
Glumica Marta Bereš: “Hasanaginica je vrlo osetljiva, osećajna i produhovljena, ali činjenično, ne može protiv društvenih i naučenih struktura. Udara glavom u zid i možda precenjuje svoju snagu i izdrživost – to vodi do njene tragedije. Pasivna – nikako. Slaba – možda. Ali biti osetljiv često znači i da smo izloženiji tome da budemo slabi. I najsnažnije ljudske priče mogu se banalizovati i ismejati. Ključ je razumevanje… Mnogi ljudi kojima sam rekla da ću igrati Hasanaginicu rekli su mi: „Ja sam Hasanaginica“, ili „I ja sam u jednom trenutku svog života bila Hasanaginica“. Nezavisno od posla i godina. Ako se udubimo u analizu svog porodičnog stabla, začudićemo se koliko je tu bilo, ili čak ima i danas, Hasanaginica. Samo slušajte i posmatrajte pažljivo. U projekat sam ušla potpuno nevino. Obično pre početka procesa temeljno istražujem, ali ovoga puta sam zaista želela da budem oslobođena prethodnih znanja i da na probama zajednički dolazimo do rešenja. Želim do premijere um da ostavim širom otvoren. Jedina stvar o kojoj sam razmišljala je šta činiti kad se čovek uzalud bori i govori. Mislim da je tu jedino rešenje vratiti se sebi, vratiti se izvoru ali to je generalno moj stav u životu.”
Otisci sa prve probe „Hasanaginice“
„Hasanaginica“ je fenomen balkanske kulture….
„Hasanaginica“ nije samo neko iz neke vrleti, mi taj fenomen stalno vezujemo za neka brda ali takvih priča i te kako ima u našem bliskom – gradskom – okruženju, među intelektualcima je vrlo izražen.
Ne zaboravimo da je u nekim kulturama, na primer ne tako davno u Mađarskoj, ženino ime bilo „muškarčevo vlasništvo“, žena na primer nije bila Ilona Silađi, nego dr Silađija Ilona…
Hasanaginica je topos, mit…
Ne zaboravimo da su žene pravo glasa dobile ne tako davno, u 20. veku…
Krhka su ženska prava…
„Hasanaginica“ nije priča o ženi, već o muškarcima…
Nije samo žena hendikepirana u tom nekom sociološkom smislu, i muškarac koji gubi ulogu predvodnika, je u sličnoj poziciji… Ugrožen je. On ne zna šta je danas…
Problem je što žena danas sve više postaje muškarac….
Feminizam je doneo štetu ženi
Ako je žena krhka i pokazuje svoju pravu prirodu, onda biva potlačena, to joj pokazuje da mora da koristi „muška sredstva“ da bi bila poštovana i prihvaćena… Ali tako gubi ženstvenost…
Zašto ja kao muškarac, kada kažem nekoj ženi da je zgodna, da ima dobro dupe – bivam odmah prozvan za uznemiravanje i sledi mi kazna a ako ona meni kaže da sam zgodan i da imam dobro dupe, onda nikom ništa… ?!
Ne treba meni neko drugi da bude potvrda mog ženskog identiteta.
I žene same preuzimaju matricu žrtve, matricu autocenzure, podaničkog odnosa prem amuškarcu, mitu, matrici patrijarhalnog „prihvatljivog ponašanja“.
Problem je što razvoj socijalnog i prirodnog nije na istom niovu, ne razvija se kontinuirano u istoj meri… U prirodnom odnosu muškarca i žene zahteva se da on bude inicijativa, dominacija… U zapadnoj kulturi žena je predmet tržišnosti a to nije u prirodi muško-ženskih odnosa… Sukobljavanjem prirodnog i socijalnog identiteta dolazi do gubljenja polnog identiteta…
Ženska prava su glorifikovana posle Drugog svetskog rata kod nas samo zato što je bila potrebna veća radna snaga, trebalo je vozačica, kopačica, zidarki…
Niko nikome nije kućni ljubimac.
Ne tražimo spoljne atribute nasilja! Nije nasilje samo tuča, već sprovođenje svoje volje nad nekim ko to ne želi.
Hasanaginica na neki način jeste svojina.
Problem je u tome što mi stalno prirodu pokušavamo intelektualno da shvatimo. Možda mi ne razumemo tu prirodu. Ko zna, možda je žena stvorena za nešto više.
