1382330_10151737049874786_1691298099_n

CRTICE O LUDAČKOJ KOŠULJI
Bojan Djordjev

Inscenacijom oblačenja ludačkih košulje sa natpisima: uzaludnost, nebitnost, diskontinuitet, uskraćenost ili iscrpljenost i poziranje sa osmehom za razglednicu “pozdravi sa nezavisne scene”, Katarina Popović precizno dizajnira/dijagnozira poziciju delatnika (i ne samo) nezavisne scene u vreme neoliberalnog kapitalizma. Iza slobodog umetnika sa fleksibilnimradnim vremenom, koji je sam sebi šef, i sam raspolaže sredstvima za rad (svojom kreativnošću), krije se naime idealni neoliberalni proleter, spreman da zaboravi na radno vreme, da besplatno radi za ideale ili mizerne honorare koji kasne, proleter u predpolitičkom stadijumu nesposoban da se sindikalno organizuje, ili izvede štrajk. Proleter sakriven u glamuroznu, dekadentnu sliku kreativca u ludačkoj košulji, umesto u proletera u okovima. U tom smislu, ova osećanja radnika na nezavisnoj kulturno umetničkoj sceni sasvim sigurno se uopšte ne bi razlikovala od osećanja bilo kojih drugih radnika danas. Koji nemaju šta da izgube osim svojih okova ili laptopova.

Ludačka košulja pre svega ne dozvoljava samopovređivanje, a ova, “pažljivo napravljena na nezavisnoj sceni” još i artikuliše i eksternalizuje osećaje uzaludnosti, nebitnosti, diskontinuiteta, uskraćenosti i/ili iscrpljenosti a ovekovečena na razglednici služi i kao neki terapijski podsetnik. Ali ona i doslovno vezuje ruke – i to je još jedna precizna dijagnoza rada na nezavisnoj sceni danas – koliko god radio, ruke su ti vezane, a vezane ruke u stvari ne rade ništa.

Eskapizam iz podnaslova, putem namerno pogrešnog čitanja ukazuje na šou biznis i eskapologiju – umetnost bežanja iz okova, lanaca i ludačkih košulja, koju su do perfekcije razvili mađioničari i zabavljači poput Hudinija. Slika vezanog umetnika tako uvodi još jedan sloj tumačenja u kojem ludačka košulja postaje okov iz kojeg se beži zarad zabave i demonstracije spretnosti i virtuoznosti – kao tačka u varijeteu. Pitanje je: čije zabave – a svaki odgovor je pogrešan.

Dok god sa ponosom i osmehom nosimo svoja osećanja nemoći, ušuškani u njih kao u ludačku košulju, dok god samovoljno vezujemo sebi ruke, ostavljamo prostora da budemo marginalizovani, instrumentalizovani i zbunjeni po pitanju naše pozicije u proizvodnji sveta. Zato obucimo ludačke košulje, slikajmo se u njima, i skidajmo ih kad više ne budemo mogli da izdržimo sopstveni osmeh!

Comments are closed.