jakov-grobarov

Moj te zivot udario

Ako neces da me shvatis

Jakov Grobarov, 1938. – 27. jul 2013.

* * * *

Ne znam vise granice ludila

moc zivota beskrajno me mami

barustina mi postade idila

uzet vetrom pokorih se tami

Krvopad u mome telu raste

isao bih dalje al me umor steze

istinu mi otpevale laste

pa umorne ruke za lastama beze

Zar se zivot tako bedno izli

ko ratovi puni teskih mana

kurjaci su moje snove grizli

zastava je moja ogolela grana

Nekada sam celivao senku

sto je vece pored reke pravi

sada mrzim i senku i reku

jer mi raste pustinja u glavi

Grudi male a daljina gladna

zahvatila misao mi ludu

pa je vitla dok postane hladna

bezivotno umiruce na sprudu

O dani grozni moji dani

nemojte me vise prepadati

sta mari sto trezan u kafani

zovem majku da mi ime vrati

* * * *
.
Glavni stab beogradske boemije i njihovih pratecih odreda po svu noc je zasedao u podrumu “Presernove kleti.” Jakov Grobarov je najcesce tu izvodio svoje performanse i vec je slovio kao autor slavnog poklica: “Zaustavite pohlepu, hocu da sidjem!” Tom recju se i proslavio i ostvario svoj dar i vise nista nije morao ni da pise ni da govori. (…)
                                                                                                                                              .
Ziveo je javno, na gradskim trgovima se budio i zaspivao, pa ipak kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov sidje, nece se znati ko je bio i odakle je banuo medju nas ovaj covek, koji nam je ostavio svoje oziljke kao jedine isprave koje je imao. To su oziljci za sva vremena i mi cemo ih lakse tumaciti i bolje razumeti kada im ne bude smetao onaj koji ih je nosio.
                                                                                                                                      .
Matija Beckovic

Comments are closed.