Beograd ima i neke tačke zla koju su kulturne tačke. Nacionalizam nije izmislio vlasnik privatne TV stanice, već je nacionalizam došao iz Kluba književnika, iz bifea Ateljea 212. To su bile ubitačne stvari. Ta mesta su inače srž konzervativizma, a plus i nacionalizma. Odatle je sve krenulo. Ne baš sve, u smislu zločina, ali odatle ideja o srpskom duhu, vraćanju identiteta, o Kosovu i tako dalje. Odatle je to krenulo. Ja sam se grozio tih mesta i nikada nisam hteo u njih da uđem. Što je važno kad pričamo o nekim važnim mestima za umetnost kao što je SKC. Pravile su se tamo odlične stvari ali bilo je mrtvih puvala koliko nećeš. Pogledaj šta danas oni rade, o čemu pričaju? To su te mitomanije, urbane mitomanije. Nikada ovaj grad nije bio Kopehagen, druže. A mi pričamo danas koliko smo se srozali. Ništa se mi nismo srozali.
Klub književnika je leglo zla. Ne mislim na ovaj sad, na ovaj restoran, to je u redu, ko je književnik ili nije književnik, a ima para, neka ide da jede. To je ta najgora vrsta kiča od kojeg se nikada nismo oporavili. I nije tačno da traje trideset godina. Ne, to traje 40 godina, samo što je prvih deset godina bilo uvod u onih groznih 30.
Došli su sad novi mediji, došli su klinci koji imaju dvadeset, trideset godina i prave novu umetnost i negde ti s pravom kažu, “ne mogu više da slušam. Ne mogu da slušam priču o devedesetim.” I ja to mogu da ukapiram. Ali problem je to što ta priča nije završena. I kad se neki mladi tip ili cura uključi u protest protiv solitera na Donjem Kalemegdanu i isčuđava se tom pojavom, ti možeš da mu kažeš, to je sine zato što ti je muka i ne zanima te šta je bilo u Srebrenici. Jer ovi što prave solitere i prave užas na Kalemegdanu, ti isti su pravili užas i u Srebrenici.
Ta priča da je Srbija totalno poražena devedesetih sa sve bombardovanjem, sa Kosovom, nije se asimilovala, nije se primila u ovom društvu. I kad se vlast promenila, premijer koji je pokušavao da te stvari reši je ubijen. I nikada se nije rešilo i sve se gurnulo pod tepih. Ali neće ostati pod tepihom, oni su se vratili. I kad smo doživeli totalni poraz, sad kreće rasprodaja svega. Oni ne umeju bolje. A sad oni više nemaju ni protivnika.
To je stvar kod bolesnih ljudi, prvi korak je da priznaš da si bolestan. Da priznaš sebi, pa drugom i da kao treće tražiš pomoć. Isto kao kod alkhoholičara, narkomana, tako je i kod bolesnog društva. Da priznaš da si poražen. Nismo mi svi krivi za te klanice. Ti ljudi su odgovorni i treba da odgovaraju. Nismo svi krivi, ali mora da se prizna da smo zbog njih poraženi.
Srđan Valjarević, Nedeljnik, razgovor sa Brankom Rosićem