Jugoslavija je zemlja u kojoj sam se rodila, u kojoj sam otkrivala, bila neograničena, slobodna, voljena, veličanstvena, u kojoj sam se po ceo dan smejala, istraživala ruševine, sakupljala sitno poljsko cveće i male ruže, skakala po barama, verala se na misteriozne tavane, kupala se u moru i suncu i noću bila oblivena zvezdama. Gledala filmove u bioskopima, osećala se kao da sam na nekom rajskom ringišpilu gde nema granica i gde smo svemoćni i puni vere u sebe da možemo da stvorimo šta god hoćemo.

Naša generacija je prva generacija istinskih Jugoslovena i u ovom trenutku, ne zagledajući u užas koji je došao samo dan posle, ja tražim pravo da kao istinita Jugoslovenka, bez ikakvih zagrada i zareza, kažem za svoje detinjstvo i mladost da su bili upravo čudesni, ispunjeni najblistavijom svetlošću, da sam zbog te zemlje i atmosfere koja je u njoj vladala postala ono što sada jesam – lucidna, inteligentna, žena sa integritetom, sa ogromnom verom u sopstvene kapacitete, da sam zbog onoga što sam u toj zemlji naučila i doživela bila sposobna da stanem rame uz rame sa kompozitorima iz cele Evrope i sveta i da me oni dožive kao jednu od najoriginalnijih umetničkih pojava u muzici danas. Ali, to nisam samo ja, već nebrojeno mnogo ljudi naše generacije, koji su otišli, koji su ludo duhoviti, superinteligentni, saosećajni, talentovani, divni, intelektualno moćni.

Isidora Žebeljan