Slobodna reč: Kako ste “odabrali” jezik kojim će govoriti likovi?

Milutin Petrović: Siguran sam da ne postoji niko ko je o jeziku u filmu razmišljao toliko dugo i intenzivno kao naša ekipa. I na kraju svima kažem: uzmite bilo koju Borinu knjigu, samo da nije Koštana, otvorite nasumice, ubodite prstom i krenite da čitate. To nije dijalekt. Moja bivša žena je filolog, bavila se baš etimologijom turcizama u srpskom. I ona mi je super stvar rekla: Svi ljudi znaju da su Turci nabijali ljude na kolac. Manji deo tih ljudi zna da to piše u romanu Na Drini ćuprija Ive Andrića. Još manji deo ljudi od tih je čitalo taj roman. Užasno mali deo ljudi je čitao stvarno sve što je pisao Ivo Andrić. I uvek će biti najglasniji oni koji ne znaju odakle je poteklo to da su Turci nabijali ljude na kolac.

Ako pogledate komentare i zamerke na You Tube-u ili društvenim mrežama, videćete da i ti ljudi pišu na književnom jeziku. Jedan od ključnih trenutaka u našim dilemama je bilo kada je Goran Stanković (režiser serije) našao snimak ankete u Vranju o zemljotresu 2012. godine. Jutarnji program, lokalna televizija, pitaju Vranjance na ulici jesu li osetili zemljotres i da li su se uplašili. Svi osim jedne bake sa vezanom maramom govore manje-više onako kako mi sad govorimo.

Jezik kojim likovi govore u ovom filmu je predivan. Rekli su mi ljudi koji se ozbiljno razumeju u jezike, da je stari srpski jezik, kojim je Sveti Sava govorio, po melodiji i akcentima mnogo više bio “južnjački” nego današnji književni srpski jezik, ali nije bio “smešan”, odnosno Sveti Sava nije govorio kao Piroćanac iz vica. Bilo bi lepo da neko može da vrati elemente tog jezika, kao kad Englezi rade Šekspira. Oni su jedna velika, uspešna kultura i kinematografija, ali sa Šekspirom imaju sličan “problem”. Jezik na kojem je on pisao je jezik koji bi danas morao da se titluje.

Oni to prosto rešavaju tako što se današnje ekranizacije Šekspira rade na razumljivom engleskom, sa upotrebom onoliko koliko je potrebno arhaičnih reči. Urade tako da ti osećaš stari jezik, vidiš da nije savremeni, ali ga razumeš. To smo gađali sve vreme.

I kada su drugi jezici u pitanju, pogledajte kako recimo Kolj (Feđa Štukan) priča. Bilo nam je bitno da ne govori onako kao kad se priča loš vic u kojem Albanac govori Srpski, već govori srpski sa albanskim akcentom, ali nije smešan. Dostojanstven je i opasan. Trudili smo se, super smo to uradili, uspeli smo u tome. Ponavljam, predivan je jezik koji se priča u filmu.

SR: Često u intervjuima ističete Vaš utisak nakon čitanja scenarija – da se radi o vesternu i da ste tako i pristupili filmu, tj. seriji. Otkud vestern u Srbiji i u Vranju, u 19. veku?

MP: Radnja filma se dešava tokom polovine 19. veka, kada i pola američkih vesterna koje smo gledali. Oni stalno imaju scene kako u Teksasu ljudi imaju prozore sa staklima, koltove, vinčesterke, fenomenalna sedla, predivne šešire, malo-malo pa se doseljava porodica i kao iznosi se klavir. To je neki njihov stav prema sebi, žele da se prave važni i da se čine boljima no što jesu. I onda mi je izgledalo mazohistički što mi, koji imamo isti taj 19. vek, u kojem su ljudi isto jahali, imali kočije, šešire, oružje i generalno imali sve, samo mnogo lepše nego u Teksasu, ne radimo isto.

Neko ko je trgovao između Istanbula i Soluna, živeo u Vranju, sigurno je imao mnogo lepšu garderobu, šešire, oružje, sedla, uzde, cipele, čizme, neuporedivo lepše nego oni “papci” koji su prešli Atlantik, došli do Teksasa i Arizone.

Vesterni su sinonim za konje, galopiranje… Ti njihovi konji (u Americi) su bili mustanzi i kvoteri. Sagledano iz ugla uzgoja konja, ne smatraju se za baš mnogo vredne i kvalitetne konje, neuporedivo kvalitetni konji su na istoku, gde su arapski i mešavine sa arapskim pastuvima…I iz neobjašnjivog razloga mi se ne pravimo važni sa tim. Prosto sam video priliku da budemo dobri prema sebi.

Stalno sam ponavljao svima na setu: Vranje je grad, vi ste građani, aristokrate, bogati ljudi, govorite više jezika. Hadži Trifun je tajkun, kao što danas svaki tajkun putuje Learjet-om u Njujork, ima pregovore i zna engleski, često se snalazi sa ruskim i italijanskim… Hadži Trifun je znao sigurno turski, elemente albanskog i skoro sigurno grčki, što u filmu nema prilike da se kaže. To je multinacionalna sredina.

To je jedna ozbiljna šekspirijanska drama o strašno ozbiljnim ljudima među kojima nema nikakvih papaka i budala. Vranje je tada bilo vekovima u kontinuitetu deo jedne velike carevine, vrlo uređene i ozbiljne, koja je trajala hiljadu godina.

Prilično važan gradić u istoj državi u kojoj su bili Kairo, Damask, Prizren, Sarajevo, Solun. Ogromna zemlja. Kad živiš u istoj zemlji gde su Damask i Kairo, ti si deo te civilizacije, deo te kulture. Iz nekog razloga mi se odričemo toga, što uopšte ne razumem zašto. Zato što je Ivo Andrić napisao da su Turci nabijali na kolac čoveka.

A gore stvari su radili u Holandiji i Belgiji u to vreme protestanti katolicima i katolici protestantima. Pa oni ipak kad pričao o 19. veku pričaju o Betovenu, a ne pričaju o primitivnim zverstvima. To mi je bilo važno, da budemo dobri.

SR: Borini likovi, pa samim tim i likovi iz filma su vrlo kompleksni. Koji od njih je za Vas bio najveći izazov? Anđela Jovanović, koja tumači Tašanu, istakla je da ste vas dvoje imali malo drugačije shvatanje njenog lika, da li je ona bila jedan od većih izazova?

MP: Anđela je lansirala tu priču, koja jeste tačna. Tašana i to šta ona u stvari želi je jako komplikovana konstrukcija. Istina, ja sam je zamišljao za nijansu rustičnije, kao neku devetnaestovekovnu ružu, kojoj je unutrašnja priroda takva da je željna ljubavi i strasti, i koja izbija iz nje sama od sebe… A onda je Anđela sa sobom donela neku energičnu “Black Magic Woman”, u pitanju je nijansa oštrine koju je ona unela u Tašanu, koju ja nisam očekivao, ali kada sam je video na probama i u kadru, rekao sam, ovo je jako dobro, vrlo moguće bolje od onoga što sam ja zamišljao.

Ali bez obzira na tu priču o ženskom filmu i o ženskom pitanju, što se mene tiče, ovo je film o Hadži Trifunu, i to film koji se bavi problemima koje ima muškarac u poziciji da donosi odluke. Kada si muškarac i pretenduješ na moć, ciljaš na mesto sa koga ćeš ti odlučivati. “Neće meni drugi govoriti šta da radim, nego ću ja sam”, i onda kada dođeš u tu poziciju čitav svet se preokrene.

Shvatiš šta znači donositi odluke, koliko su one kumulativne i koliko je prosto istinita biblijska rečenica da je put do Pakla popločan dobrim namerama.

Unutar dramaturgije filma strašno volim tu priču “što bolji negativac to bolja drama”, i mislim da je mnogo važno da negativci imaju “razloge” zbog kojih čine te stvari, a ne da su sami po sebi negativci. Meni je najgore kada počne film, lik ulazi u neku prostoriju i sad kao on zna da je negativac. To ste hiljadu puta videli, neko uđe i on odmah zna da je zao, na primer ustaša koji će ubijati decu. Mnogo je važno u dramaturgiji da negativac bude čovek koji može da “objasni” zašto on nešto radi.

To mi je bio najveći izazov kad je Hadži Trifun u pitanju i mislim da je Bjela maestralno odradio posao. Dok gledate film, sa jedne strane vas vozi to da ga strahovito optužujete i kažete da li je moguće da ovaj čovek to radi, a sa druge strane vidite, on sam to kaže – da on radi ono što mora da uradi.

Stalno pokušava da zapuši rupe, da ispravi stvari, da uradi onako kako on smatra da treba da se uradi, i to sve vreme ide u propast. To je tragedija ljudi. Svi likovi Bore Stankovića su komplikovani, duboki psihološki, višeslojni, da je svaki lik zahtevao posebnu obradu.

SR: Bjelogrlić tumači Hadži Trifuna u filmu i seriji koji se rade gotovo istovremeno dok i njegov takođe veliki projekat, film Toma. Kako je bilo sarađivati sa njim, u smislu da je “šef” na jednom setu, sada imao Vas za “šefa”?

MP: Jednim delom lako, zbog toga što je njegova ovde uloga da je šef! Tako da je on tu vrstu energije i potrebe mogao da troši unutar kadra. Sa druge strane, meni je to posebno bilo divno jer je on uvek bio, još kao dete, neosporno talentovan glumac, ali otkad je on krenuo da režira i da producira, kao reditelj na snimanju a zatim kao reditelj u montaži, otkrio je gomilu tajni koje glumci ne znaju.

Šta je “muka” i šta je u stvari posao režisera, a glumci vrlo često naivno misle da mi ne razumemo njihov posao…a stvar je vrlo specifična: koji objekti, šta je u drugom planu, šta imaš nameru da sa tim uradiš u montaži itd. i sad je Bjela sve to prošao. Tonsku obradu, miks zvuka, stavljanje muzike…i pošto je pametan i talentovan čovek, on je sada glumac koji ima svoj prirodni talenat, ali zna svaki segment posla.

Njemu je u svakom trenutku u perifernom vidu bilo jasno gde je kamera, gde su statisti, šta je sa svetlom, gde je mikroman, prosto je uživanje bilo. Gledao sam neki klip Hollywood Reportera sa poznatim režiserima i jednog od njih su pitali kako je bilo raditi sa Leonardom Dikapriom. Odgovorio je da je radio sa puno fantastičnih glumaca, ali Dikapria izdvaja što je tom čoveku do najsitnije tačke poznata kompletna tehnologija i tehnika snimanja filma.

Glumac koji to ne zna se nervira što se ponavlja dubl jer je mikroman gurnuo usmereni mikrofon bliže, ali Leonardo Dikaprio i Bjela znaju da ako to ne uradi mikroman onda mora na mikseti da se “gain” podigne, kada se povećava i šum i onda njihova boja glasa ne bude ista i drugačije može da se smiksa s muzikom.

To su neke stvari koje publika ne mora da zna ali koje je uživanje imati. Inače su režiseri odlični glumci zato što nas razumeju. Kada glumcu koji je samo fantastičan psihološki glumac kažete “Molim te pomeri se malo levo zaklanjaš svetlo partnerki”, on se uvredi jer misli da je to omalovažavanje njegove umetnosti, dubine njegovog osećaja, a kada režiseru koji je i glumac to kažete on jasno zna da vi to ne govorite jer ste plitki u sagledavanju situacije, nego zato što će se to videti na platnu.

SR: Koliko ste pre rada na ovom projektu bili upoznati sa stvaralaštvom Bore Stankovića?

MP: Nisam se prethodno bavio i ne bi mi palo na pamet da se specijalno bavim Stankovićem na ovaj način, da nije bilo Voje Nanovića, koji je mene lično mnogo više zanimao. Film smo pripremali 4 godine i za to vreme sam kupio Stankovićeva sabrana dela i neka fantastična izdanja, kao što je izdanje Prosvete iz ’70-ih sa brilijantnim člancima Vinavera, Dučića, Skerlića itd. o njemu, koji su važni koliko i njegova dela, fantastično nešto.

Shvatio sam da su predubeđenja koja ljudi danas imaju o Bori Stankoviću netačna.  Zbog pogrešnih ekranizacija njegovih dela on je shvaćen kao neki pisac koji je pisao “narodnjačka” dela sa puno igranja i pevanja, što je samo u slučaju Koštane tačno. A to je zapravo jedna dramatična priča o rasizmu i pedofiliji i neverovatno je kako to ispuštaju u raznim “dairama”. Voja me spojio sa Borom i drago mi je jer ovaj film ima njegovu srž, ali je po prvi put napravljen tako da je “cool”, šmekerski i nije pretvoreno u neko rakijanje, bahanalije, neke čudne ljude koji se napijaju.

SR: Zapravo, ako se ne varamo, jedina scena u filmu u kojoj ima muzike, derta, “rakijanja”, je sa Efendi Mitom i Sarošem? Prepoznajemo numeru “Dude, belo dude”…

MP: Kompozitor Aleksandar Ranđelović je uradio odličan posao, i za film i za seriju. Videćete u seriji, kako se kasnije ide ka Koštani, Mitke i ona nam donose mnogo više scena u hanu i mnogo više muzike.

SR: Originalni scenario Voje Nanovića za TV Seriju Nečista krv je sada adaptirala Milena Marković. Kakve su izmene bile neophodne?

MP: Bora inače stalno piše ono što ne kaže. Mnogo više kaže u onome što se ne kaže nego u onome što se kaže. Njegovi motivi i psihologija su tajnoviti i skriveni, a Voja je u scenariju po kojem je rađen film to preneo vrlo tačno. Današnje vreme traži da se to malo direktnije kaže.

Na primer, cela linija da se jasno radi o incestu, to je Milena Marković otvorila javnosti. To je kod Bore i Voje bilo vidljivo ali između redova. Ovde je konkretnije.

Takođe, jezik. Sedamdesetih godina je postojala neka “uslovnost” da svi pričaju jednim jezikom bez obzira da li su stranci ili nisu, to su Amerikanci radili. Danas je to nekulturno i nepristojno, a mi smo ubacili turski i albanski jezik na mestima gde je logično da oni budu. I zvono, na primer. Cela linija sa zvonom je dodata, ono ne postoji u originalnom scenariju.

Takođe, u originalnom scenariju je bilo, recimo: “On izađe i prepukne mu srce…”. Mi smo to “prepukne mu srce” preneli na savremeniji izraz, nešto se, zaboga, tom čoveku desi, ne možete samo tako da pustite glumca da se uhvati za srce.

SR: Stalno slušamo o tome koliko je fenomenalan Nanovićev scenario, između ostalog proglašen je najboljim na ovogodišnjem Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Ko je pronašao koga, Vi scenario ili scenario Vas? Radi se o poslednjem primerku, zar ne?

MP: Odgovor na takvo pitanje neminovno vodi u poetiku ali neću romantizovati – ja sam pronašao scenario. Ljudi su dugo pričali o njemu. Miša Radivojević je jednom prilikom bio na televiziji kada se Žika Pavlović pripremao da snima tu seriju, Nečistu krv, po scenariju Voje Nanovića. Radivojević, takođe jedan od obožavatelja književnosti Bore Stankovića, tražio je za sebe jedan primerak. I njemu se desilo isto što i meni. U 11 uveče je zapalio cigaru i uzeo da čita prvu epizodu, i završio je čitanje sutradan u 4 popodne, nije spavao i rekao je da je to najbolji scenario koji je ikada pročitao. Kada sam ja stigao do 6. epizode u 4 ujutru, nisam mogao da spavam a da ne saznam šta je u sedmoj.

Sve oko te serije tada je kao neka metafora našeg života, naše države, naše kulture. To je trenutak kada su neki ljudi koji odlučuju, odlučili da ne rade Boru Stankovića i ubrzo posle je počeo da se radi Bolji život, pa Bolji život, pa opet Bolji život…

Onda su se desile devedesete i ostalo je istorija. Možda zvuči kao da ja nešto govorim protiv Siniše Pavića i Boljeg života…

SR: Kad već pominjete, likovi Siniše Pavića iz popularnih TV serija koji su sa juga, prikazani su često komično, ili kao neki prevaranti, prosti, nepismeni ljudi…

MP: Pa da. Kada tezgariš, najlakše ti je da kažeš: šta je smešno…aha,…vic o Piroćancu..ili ubaciš meko “ć” ili “đ”, eto kod Bele lađe….i gotovo….svi umiru od smeha… Pa to je tragedija, šta se na primer desilo sa Zonom Zamfirovom. Stevan Sremac je veliki pisac građanske Srbije koji je kroz Zonu Zamfirovu uništen.

Vi tu imate lepotu Katarine Radivojević, njen krupni plan koji izgleda kao Holivud, i publiku odgajanu na Boljem životu i vicevima o Piroćancima koji gledaju “beogradske glumce kako govore južnjački” i onda se svi smeju: “Hahahah vidi Milena Dravić kako govori kao moja baba”…I onda je to kao ljudima smešno i to je kao uspeh? Mi ni nalik nismo tome tako pristupili.

SR: Već ste pre vranjske premijere govorili o “tremi” koju imate pred ovdašnjom publikom jer se radi o rodnom gradu Bore Stankovića, a prethodno je prvo prikazivanje na jugu Srbije, na Filmskim susretima u Nišu, obeležio incident sa kvarom na projektoru u sred filma i svime što je potom usledilo…Koliko je to pogodilo ekipu?

MP: Stravičan događaj. Kao neprijatnosti kad odeš u goste kod nekoga, pa se desi neki skandal. Sad svi pokušavaju da budu fini domaćini, a da mi budemo što finiji gosti. Kad je prošlo vreme i kad možemo sad da sagledamo, to je stvarno strašno. Neko pocepa tvoju sliku na pola pa je zalepi selotejpom. Tako je bilo. Anđela Jovanović igra najtežu ulogu svog života do sada, prvu veliku ulogu. Ide njena najteža dramska situacija ikada, i onda pukne film. Onda ga puste ispočetka pa ponovo to rade…Publika više od pola sata čeka nastavak filma. Neki laskavo možda misle da to ima veze sa filmom, ipak mislim da se radi o pristojnosti niške publike.

Uopšte te festivalske projekcije na otvorenom nisu dovoljno dobre da film zaista odgledate, a da to nije površno. Nama na tim projekcijama direktori fotografija dobijaju “srčku”. Festivali su više zabava.