“Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio – psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, su postali kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. “Kotraedorfin” je slika – bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije – jednog društva, mislim na naše, da ne bude zabune, do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu, lekara i filozofa Geogresa Canguilhema “Normalno i patološko”, u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno nego i funkcionalnije od normalnog.
Canguilhemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipotalamusima balkanskih naroda – kontrahipofizu – koja luči kontranedrofin, enzim nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kome je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima.
Kontranedofin je jedna od sijaset mogućih priču o Srbiji od posleratnih do današnjih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije i verovatnije od stvarnih.
Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić – da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži – kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću – koji je uzgred odbio da primi i nagradu “Desanka Maksimović” – a Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast govori sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj. Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke – inače isfoliranom i površnom – samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.
Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su sikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno – Andić je bio diskretan – ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske), sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije.
Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji “već 103 godine – sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti – kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne”, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su “ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti”…
Basara, Blic, intervju