Dok se autobus približavao Toledu, osećao sam kao da se približava nekakvoj opasnosti. I zaista, kad se ukazao grad, luka i sumanuta kamena izbočina u meandru reke Taho, mislio sam da će srce da mi stane. Kakve su to priče da El Greko nije mogao da dođe do posla u Eskorijalu, da nije bio prihvaćen od španskog dvora i da se zbog toga skrasio u Toledu. Činjenično stanje je sledeće: Toledo je bio jedini grad gde je ovaj čovek fizički mogao da opstane, grad po njegovoj meri, jedini grad u kojem je njegovo delo moglo neometano da poraste. Poslovi umetnosti su u Božijim rukama. Kad On odluči da nastane slikarstvo Dominikosa Teotokupulosa, onda su slikarevi roditelji mogli da prave slikara gde hoće – i na Kritu, zašto da ne – slikar je u Toledo morada da stigne. Sklon sam da verujem da je Toledo sagrađen isključivo zato da bi se u njemu jednoga dana nastanio ovaj Grk, čiji su roditelji pobegli ispred Turaka na Krit, on sam opet sa Krita u Veneciju, zatim iz prevelike i preblistave venecijanske i ticijanovske slikarske veštine u Madrid, i najzad u ovaj grad, u kojem su, kad je Teotokopulos stigao, žestoko živeli Jevreji (bogati i osioni), hrišćani najbliži nebu (episkopi i vojskovođe istovremeno), Grci izbeglice (vešti poslovni ljudi), i još ko zna kakav svet putnika i izdajnika, prosjaka i filozofa, kaluđera dominikanaca i grofova (od Orgaza)…
U kapeli svetog Tome. Prvi susret sa slikom Sahrana grofa od Orgaza. Nikada i nigde i ni u jednoj zemlji i ni u jednoj prilici i ni na jednom platnu i na na jednom zidu nije napravljeno ništa slično i ništa približno ovoj slici. Delo je jednostavno i opet neuhvatljivo, istovremeno otvoreno za svakog i u direktnoj vezi sa Bogom, klasično i moderno, divlje i tiho, sočno i oporo, delikatno i presno, ovlaš naslikano i apsolutno.
Kao da mi se neizmerno bogatstvo slučilo na glavu.
Mića Popović, dnevnik iz Španije