U skorašnjoj kolumni Brzogoreća patka napisah da je takozvana demokratska i proevropska Srbija mnogo sklonija deklaracijama, protestacijama, šetnjama i paradiranjima, nego strpljivom radu, a da je prvom sklonija zato što su protestacije, za razliku od ozbiljnog rada, lake kao pero. Malo se prošetaš, malo duvaš u pištaljku, malo mašeš patkicom, napraviš poneki selfi i smatraš da si završio posao i da si trenutnom srpskom tirjaninu, Ocu Vučiću, žestoko natrljao nos.
.
Ocu Vučiću te protestacije bezbeli idu na živce – takav je čovek – ali mogu vam garantovati da zbog toga neće podneti ostavku. Sad će demokratskoevropski dilberi graknuti (i već su graknuli) – ali, čoveče, Vučić ruši Savamalu, on ovo, on ono, što je sve tačno i što uopšte ne znači da takve stvari treba mirno progutati, ja, međutim, demonstrante nisam ni kritikovao zbog toga što demonstriraju, nego zato što su pobrkali lončiće. Na koje to lončiće mislim? Polako, sve po redu. U demokratskim porecima – makar oni bili i ovakvi kakav je u Srbiji – demonstracije su, po definiciji, poslednje sredstvo političkog delovanja. A šta je, možda se pitate, prvo? Prvo sredstvo su izbori. Sad se ja pitam – kud se denuše oni sva ona divna stvorenja čiji su glasovi nekadašnjem DOS-u pribavili mnogo više poslaničkih mesta (176 čini mi se) nego što ih sada ima Vučić?
.
Idemo dalje. Vučić se nije domogao tirjanstva zahvaljujući masovnom izlasku njegovih glasača, nego masovnom neizlasku pozamašnog dela srpskog građanstva i seljaštva koji očima ne može da ga vidi. Sad viđi vraga: propustiš da pribegneš najučinkovitijem sredstvu – izborima – a onda radosno pribegneš poslednjem – demonstracijama – koje nije da nemaju nikakav efekat, ali koje suštinski ništa ne menjaju na stvari, a ponajmanje smenjuju Vučića, na šta nemaju ni pravo, jer je čovek došao na vlast legalnim putem.
.
Basara, Danas