Sećate li se Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, znače li vam i dalje nešto ta imena, ili su ih prekrili snjegovi i šaš? Ova dva momka bila su pre jedanaest godina na odsluženju vojnog roka u beogradskoj kasarni Topčider (i dolepotpisani je u istoj kasarni proveo svojih četiristo i kusur sivomaslinastih dana, ali bilo je to u neko sasvim drugo vreme), i obavljali su stražarsku dužnost čuvajući izvesni pomalo misteriozni objekat koji „nije za svačije oči“. I onda su volšebno, na licu (stražarskog) mesta – pronađeni mrtvi. Istraga uzroka njihove smrti delovala je traljavo i neubedljivo, a još više njen zaključak, sveden otprilike na to da su se međusobno poubijali, i to iz razloga koje, rekao bih, niko od nadležnih nije ni pokušao da našminka tako da izgledaju kako su makar i izdaleka prošli pored zdravog razuma i elementarne uverljivosti.

Ubrzo je oko njihove smrti ispredeno nešto što je možda teorija zavere, a možda i ona zatomljena istina koju nije zdravo znati, nekmoli širiti: vojnici su likvidirani jer su, svojom nesrećom a tuđom nepažnjom, „videli nešto (ili nekoga) što nisu smeli da vide“. Ne, nisu u pitanju vanzemaljci nego Ratko Mladić, čovek koji je godinama bio „u bekstvu na nepoznatoj lokaciji“, a nemali broj i njegovih obožavalaca i onih koji su mu želeli da se što pre nađe na mukte hrani i stanu u instituciji zatvorenog tipa blizu obale Severnog mora, bio je ubeđen da ga zapravo krije Vojska.

Koliko je bilo istine u tim spekulacijama? Najiskrenije, nemam pojma. A šta mi se čini? I sve, i ništa. Teško je reći da li je stvarno tako bilo, ali je jasno da je sasvim moguće da jeste. A moguće je zahvaljujući veselom postojanju nečega što nazivam kanibalski patriotizam: to je onaj koji nema osobitih moralnih, kamoli tehničkih, problema da jede onu istu ljudsku supstancu na koju se inače poziva. Jednostavnije rečeno, mrtav Srbin tom je patriotizmu često dragoceniji od živog. Živ Srbin (koji nije „u šemi“), naime, može da bude opasan svedok njegovih nepočinstava, zato ga valja ukloniti bez premišljanja.

Ovih nas je dana zapljusnula solidna količina ritualnog zgražavanja nad jednom izjavom poznatog advokata Borivoja Borovića. Kaže, naime, Borović kako je država Srbija, preko odgovarajućih svojih službi, trebalo naprosto da ubije, da likvidira Ratka Mladića – kad se već ovaj nije sam dosetio da se ubije – ne bi li tako sprečila izvesne presude protivu sebe za genocid. Eto, recimo, Slobodan Milošević je baš zgodno umro uoči izricanja presude, dakle, umro je neosuđen…

Lako je skandalizovati se nad ovom izjavom koja je po sebi jedna od skandaloznijih stvari koje smo mogli čuti u poslednjih četvrt veka – a mi smo se barem svačega naslušali i oguglali smo, „standardi“ te vrste su nam baš visoki. A to što jedan advokat, čovek prava, zagovara ubistvo jednog ljudskog bića, pa neka je to i Ratko Mladić, i to s motivom koji Mladićeva nepočistva ne kažnjavanego samo prikriva i suštinski prisvaja, to je moralna perverzija posebne vrste. Ali, nije li Borović samo dosledno izveo konsekvence postulata na kojima je čitava stvar od početka postavljena? To jest, „udruženi zločinački poduhvat“ u kojem je jedan Milošević bio politički nosilac i realizator projekta zlih staraca, a Mladić visoko rangirani izvršilac, ionako je strukturiran na bazično mafijaški način. A kako posluje mafija? Bosovi cene dobrog „pucača“, i obilno ga nagrađuju. U ovoj priči, taj je pucač Ratko Mladić. Ako, međutim, ovaj krene da solira, ili postane odviše nezgodan potencijalni svedok, ili na bilo koji treći način makar i nenamerno ugrozi interese polodavca, može da završi s rupom u čelu, to jest da nastrada tako što će umesto isporučioca postati primalac kuršuma. Tako to radi mafija, i filmska i stvarna, pa zašto tako ne bi radila i država koja uloži svoje resurse u ostvarivanje nečasnih, nedostojnih, nemogućih ili generalno zaumnih ciljeva? Pa posle krene da mete tragove na svaki joj dostupan način.

Druga je sad stvar što u Borovićevoj ideji ima nečega i pravno i osobito politički i istorijski infantilnog. Pa, eno se i Hitler i Gebels ubiše u onoj Vučjoj jami, pa to nije sprečilo osudu Trećeg Rajha i njegovih krvavih vođa… Kakve suštinske veze uopšte ima da li je Ratko Mladić u nekom trenutku mrtav ili živ sa ocenom karaktera Srebrenice, ili čitave „operacije Bosna“, na primer?

Ali, um inficiran principima kanibalskog patriotizma veruje da može da pomete tragove, ne birajući sredstva. Jedina ideja pri tome mu je negiranje stvarnosti, huljsko odricanje od počinjenog, izbegavanje konsekvenci po svaku cenu. Kad, recimo, krene organizovano širenje moralne panike zbog jedne sasvim zdravorazumske i uostalom uveliko okasnele izjave predsednika SANU, to je naprosto to: uverenje da će stvarnost nestati ako se o njoj dovoljno tvrdokorno ćuti. Kada se misli da fizički nestanak izvršioca može da promeni percepciju novije istorije, to je to isto: tvrda vera da prosuto mleko (eh, da je bar mleko, a ne krv!) može u blo kom trenutku biti vraćeno u flašu kao da ništa nije bilo. Samo što to ne biva ni na filmu, kamoli u stvarnosti. Uostalom, nisu li sadašnji vodeći ljudi ove države ne manje od petnastak godina pokušavali to isto, ili to i dalje čine, i šta je rezultat? A šta Borović radi u toj priči, to ne bih umeo reći, ali tako vam je to, nikada nije kasno da se čovek pridruži kanibalima.

Teofil Pančić, Kratka istorija kanibalizma, Autonomija.info