Volim komentatore koji mi napišu par opštih mesta i dodaju: “Pametnom dosta”. Batice! Pametnom nikad dosta!

Nebojša Krstić, via twitter

“Prodao je kuću da bi započeo biznis, celo selo mu se smejalo, a danas je beskućnik!”

Njuz.net

Zapavo, ovo je prilično smislen naslov. Postoje ozbiljni razlozi zbog kojih se ređe ide ‘putem kojim se ređe ide’.

Gradonačelnik kaźe da do kraja mandata ove vlasti neće biti lista čekanja za obdaništa. Na tom kraju možda neće biti liste čekanja, ni obdaništa, ni dece.

Predrag Marković prešao u leglo parazita i burazerske ekonomije,e moj Saša!

Vesna Pešić via twitter

Vesni je Pešić SPS ‘leglo parazita i burazerske ekonomije’ – što se slažem, ali koja partija to nije. To se valjda podrazumeva. Ali, mislim da nije u redu da šefa tih parazita koliko juče naziva našim De Golom ili Čerčilom, a sada ovako. Malo uravnoteženosti bi dobro došlo..

Najveća tragedija u interpretaciji ratova koji su pratili raspad Jugoslavije jeste u tome što su žrtve uglavnom pristale da im budu bliži zločinci koji s njima dele etničku i versku pripadnost nego druge žrtve. Zašto bi Srbinu koji je izbegao iz Sarajeva bio bliži osuđeni ratni zločinac Dušan Tadić od Bošnjaka, izbeglice iz Prijedora? Zašto bi Bošnjaku koji je izbegao iz Foče bio bliži osuđeni ratni zločinac Hazim Delić od Srbina, izbeglice iz Konjica? Zašto bi Hrvatu izbeglom iz Bugojna ili Benkovca bili bliži osuđeni ratni zločinci Dario Kordić ili Mirko Norac od Bošnjaka, izbeglice iz Prozora ili Srbina, izbeglice iz Pakraca?

Muharem Bazdulj

Pre malo više od dve nedelje u Potočarima je održana komemoracija u spomen srebreničkim žrtvama iz jula meseca 1995. godine. Službeno Sarajevo i službeni Beograd ne slažu se oko definicije zločina od pre dvadeset godina. Sarajevo insistira na terminu „genocid”, koji se u Beogradu izbegava, mada je u deklaraciji usvojenoj u Narodnoj skupštini Republike Srbije u martu 2010. godine taj termin indirektno prihvaćen. Ipak, ogromna većina srpskih političara i funkcionera izbegava pominjanje genocida i radije koriste termine kakvi su „ratni zločin” ili „masakr”. Za malo više od dve nedelje, Zagreb i Beograd će na dva dijametralno suprotna načina obeležiti dvadesetu godišnjicu akcije „Oluja”. U Zagrebu će da odaju počast stotinu sedamdeset četvorici poginulih pripadnika Hrvatske vojske te će slaviti vraćanje velikog dela teritorije Republike Hrvatske pod svoju kontrolu. U Beogradu će se odati počast za 1.852 srpske žrtve, uglavnom civilne, te će s tugom biti pomenuto oko dve stotine hiljada proteranih Srba.

U moru tekstova i članaka o komemoraciji u Potočarima i tamošnjem napadu na Aleksandra Vučića, relativno neprimećeno je prošao dragocen osvrt Florijana Bibera. Ovaj profesor s Univerziteta u Gracu jedan je od boljih stranih poznavalaca naših prilika i neprilika. U navedenom osvrtu, Biber primećuje kako postoji dublji problem „u vezi s javnim komemoracijama žrtvama ratova u Bosni i Hrvatskoj” te nastavlja: „Sve komemoracije održavaju se na mestima gde su izvršeni zločini nad članovima jedne nacije, bilo da su u pitanju Potočari ili Vukovar. Ceremonije, simboli, komemoracije su nacionalne i često religiozne i naglašavaju one kategorije koje su ubice nametnule svojim žrtvama. Ljudi su umirali kao Hrvati, Bošnjaci ili Srbi, a ne zato što su bili majke, sinovi, inžinjeri ili ljubitelji životinja”. Zadržavajući se na „religioznoj dimenziji Potočara”, Biber ispravno notira da se time posthumno nameće muslimanski (verski) identitet i onim žrtvama koje su možda bile ateisti ili agnostici.

Među stotinu trideset šest žrtava koje su sahranjene u Potočarima pre petnaest dana bio je i Saša Hidić, sin Ćamila i Leposave. Govoreći o njemu, jedan njegov rođak ovih dana je primetio: „Što se tiče vere, ne mogu reći da je naginjao ni na jednu ni na drugu stranu. Sticajem okolnosti se zadesio u Srebrenici kada je rat počeo i normalno je da je bio uz oca”. Nekoliko godina ranije, u Potočarima je sahranjen i Rudolf Hren, katolik i, po svoj prilici, Hrvat. Ne znamo tačno ko je ubio Sašu Hidića i Rudolfa Hrena, ali znamo da su veliki deo ubijanja Srebreničana u julu 1995. godine obavili pripadnici Desetog diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske među kojima su bili i Slovenac Franc Kos, Hrvati Dražen Erdemović i Marko Boškić te bosanski musliman Zijad Žigić. Ne znamo i ne možemo znati ko je ubio svaku žrtvu, ali definitivno nije ni nerealno ni nemoguće da je neki Hrvat iz Vojske Republike Srpske ubio Hrvata Rudolfa Hrena kao što nije nemoguće ni da je bosanski musliman Zijad Žigić pucao u sina Leposave Hidić, majke pravoslavne.

Kad profesionalni srpski šovinisti krenu da tvrde da je cela priča o Srebrenici velika nameštaljka zlih srbomrzaca, ne bi bilo loše da budu svesni da priča o Srebrenici nije crno-bela etnička slikovnica. Isto važi i za profesionalne bošnjačke šoviniste. Iz banjalučke perspektive, jedan od najtraumatičnijih ratnih događaja jest smrt dvanaest beba usled nedostatka kiseonika u banjalučkom porodilištu. Kiseonik nije mogao da bude dostavljen jer su u to vreme hrvatske snage i Armija Bosne i Hercegovine bile presekle koridor u Posavini koji je bio jedina kopnena veza između Banjaluke i Srbije. Bošnjački šovinisti često su skloni da minimiziraju pomenutu tragediju, obično nesvesni da su među dvanaest majki umrlih beba bile i Fatima, Zilha i Safeta.

Najveća tragedija u interpretaciji ratova koji su pratili raspad Jugoslavije jeste u tome što su žrtve uglavnom pristale da im budu bliži zločinci koji s njima dele etničku i versku pripadnost nego druge žrtve. Zašto bi Srbinu koji je izbegao iz Sarajeva bio bliži osuđeni ratni zločinac Dušan Tadić od Bošnjaka, izbeglice iz Prijedora? Zašto bi Bošnjaku koji je izbegao iz Foče bio bliži osuđeni ratni zločinac Hazim Delić od Srbina, izbeglice iz Konjica? Zašto bi Hrvatu izbeglom iz Bugojna ili Benkovca bili bliži osuđeni ratni zločinci Dario Kordić ili Mirko Norac od Bošnjaka, izbeglice iz Prozora ili Srbina, izbeglice iz Pakraca?

U ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije najviše krvi se verovatno prolilo u dolini reke Drine. Jedva godinu-dve pre nego su ratovi počeli, sarajevski bend „Zabranjeno pušenje” objavio je album „Male priče o velikoj ljubavi”. Sedma po redu pesma na albumu zove se „Kanjon Drine”. U njoj tri druga iz Sarajeva, musliman, Srbin i Hrvat, stopiraju starog kamiondžiju koji im u jednom trenutku kaže kako su se svi identifikovali samo sa svojima i pita ih šta da rade oni koji su poput njega i njih, kojima „srce kuca za sve njih”. Šta, zaista, da rade oni kojima solidarnost i empatija nisu podešeni po verskoj i etničkoj osnovi, oni koji, poput Mešinog Ahmeda Nurudina, nemaju dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav, šta da rade oni koji jednako žale Bošnjaka koga je ni krivog ni dužnog ubila Vojska Republike Srpske, Srbina koga je ni krivog ni dužnog ubila Armija Bosne i Hercegovine, Hrvata koga je ni krivog ni dužnog ubila Vojska Republike Srpske ili Armija BiH, sad svejedno? Šta da radimo mi koji se ovde i sada osećamo, što reče navedena pesma, nezgodno, kao zebra na Brionima?

Florijan Biber kaže da bi bilo dobro kad bi postojalo „zajedničko mesto za prisećanje na civilne žrtve ubijene zbog svog etniciteta, bez obzira na to da li su bili Srbi, Bošnjaci ili Hrvati!” jer bi to doprinelo „nalaženju prostora za zajedničko sećanje i priznavanje”. Možda bi taj spomenik vredelo napraviti na Brionima gde je Tuđman sa svojom kamarilom isplanirao najveću operaciju etničkog čišćenja; da se svi mi koji smo ispali nesnalažljivi kao zebre na Brionima imamo gde pokloniti svim žrtvama. Ako bismo to uspeli da napravimo, onda bi se možda ispostavilo i da je pesnik bio u pravu onda kad je rekao da se sneg topi i da ništa neće zaustaviti dolazak novog proleća.

Muharem Bazdulj, Politika, 27. jul

Baš kao i narodi ovog sveta, jezici su ravnopravni samo na papiru. U stvarnosti, jedni su jači i nameću se ostalima, hteli to ovi ili ne. Zato je davnašnji ideal purista o čistom domaćem rečniku, bez stranih primesa, uvek ostao samo neostvareni san.

Pre dva milenijuma ovom našom hemisferom vladali su Rimljani, i gle, još i danas naša nacionalna valuta zove se po latinskom denarius-u. Svih dvanaest meseci, od januara do decembra, zovemo latinskim imenima, dok svoje najmoćnije vladare svi slovenski narodi nazivaju car, od latinskog Caesar. učene latinizme da i ne spominjemo, jer se oni jednako koriste u svim evropskim jezicima, pa ih osećamo kao internacionalizme pre nego kao tuđice.

Ivan Klajn