Dakle, klovn otelotvoruje osobine fantastičnog bića, izražava iracionalnu stranu čoveka, instinktivni deo, ono nešto buntovničko u svakom od nas što se suprotstavlja višem redu. To je karikatura čoveka, njegove animalne i detinje prirode, ismejanog i onog koji ismejava. Klovn je ogledalo u kome se čovek ponovo vidi u grotesknoj, izobličenoj, smešnoj slici. Kao senka koja te uvek prati. To je kao kad bismo se pitali: ‘da li je umrla senka? Umire li senka?’
Da bi senka umrla potrebno je da sunce sija okomito nad glavom. Tad senka nestaje. Tako i prosvetljen čovek gubi svoje karikaturalne, smešne, izobličene aspekte. U odnosu na biće koje je toliko ostvareno, klovn – shvaćen kao njegova grbava slika – samo bi se asimilovao. Drugim rečima, iracionalno, infantilno, instinktivno, ne bi više bili viđeni deformišućim okom koje ih iskrivljuje.
Zar se Sveti Franja nije odredio kao ‘božiji lakrdijaš.’
I Lao Ce je govorio: ‘čim misao nastane, odmah je ismej.’
Kad kažem klovn mislim na glupog avgusta. Beli klovn i glupi avgust su ustvari dva lika; prvi podrazumeva eleganciju, harmoniju, inteligenciju, lucidnost, koje se moralistički nameću kao idealne, jedinstvene, neosporno božanske. Ali i ovde se odmah javlja negativna strana cele stvari – jer beli klovn na ovaj način postaje Mama, Tata, Umetnik, Lepo, sve u svemu ‘Ono što je prinuda.’ Zato se avgust, koji bi i podlegao čarima sveg tog savršenstva, da se ono ne nameće sa toliko rigidnosti, buni. On vidi da su šljokice blistave, ali naglašena nadmenost čini ih nedostižnim.
Avgust, koji je dete koje kaki u gaće, suprotstavlja se takvom savršenstvu, napija se, valja se po zemlji, stalno se duri.
To je, dakle, neprekidna borba između kulta oholog razuma (koji zadati esteticizam postiže prepotencijom) i instinkta, slobode instinkta.
Beli klovn i avgust su učiteljica i dete, majka i sin mangup, moglo bi se reći, najzad – anđeo sa ognjenim mačem i grešnik.
Ukratko, oni predstavljaju dva suprotstavljena psihološka stanja – težnju ka uzvišenom i težnju ka niskom.
Film se završava ovako – dve prilike dolaze jedna drugoj u susret i odlaze zajedno. Zašto je toliko dirljiva ovakva scena? Zato što te dve prilike otelotvoruju mit koji je u biti svakog od nas, pomirenje suprotnosti, jedinstvenost bića.
To što je neprekidni rat između belog klovna i avgusta toliko tužan nije zasluga muzike ili nečeg sličnog, već okolnosti da nam je predočena naša nesposobnost da pomirimo te dve ličnosti. Ustvari, što se više trudiš da nateraš avgusta da svira violinu, on će sve jače prdeti svojim trombonom. Ili, šta biva kad beli klovn zahteva od glupog avgusta da bude elegantan? Što če ovaj sa više autoriteta to tražiti, utoliko će ovaj drugi biti dronjaviji, neotesaniji, prašnjaviji.
To je odlična pouka o obrazovanju koje nastoji da predoči život u idealizovanom, apstraktnom obliku. Zar Lao Ce ne kaže: ‘čim nastane misao (beli klovn), odmah je ismej (glupi avgust).’
Ovde bi se mogla citirati i čuvena narodna kineska antiteza između Jina i Janga, hladnoće i sunca, žene i muškarca, svih mogućih kontrasta, moglo i se govoriti o Hegelu i dijalektici.. ili da su, možda, glupi avgusti simbol lumpenproletarijata, sa dvora čuda – nedovoljno uhranjeni, sakati, odbačeni, oni koji su sposobni, u krajnjem slučaju, za pobunu, ali ne i za revoluciju. Narod ih je verovatno uvek primao sa poverenjem zbog njihovog jadnog stanja, uvek mu je bilo blisko ono što je grozno.
( …. )
Beli klovn šalje avugsta da donese stolice, stavlja mu sveće na zadnjicu.
Beli klovn divno izgleda, bogat je, moćan. Lice mu je sablasno belo; ohole obrve kao brazgotine; usta obeležena samo jednom oštrom crtom, odbojnom, nepravilnom, hladnom. Beli klovnovi su uvek takmičili ko će imati raskošniji kostim, čuven je bio Todore koji je imao po jedan kostim za svaki dan u godini.
Nasuprot njemu, glupi avgust je predstavljen uvek isto, ne menja, niti može da menja odelo: klošar, dete, odrpanac, itd.
Buržujska porodica je skup belih klovnova, gde je dete stavljeno u položaj avgusta. Mama kaže: ‘Ne radi ovo, ne radi ono..’. Kada pozovu susede, teraju dete da recituje (‘pokaži gospodi…’) – evo tipične cirkuske situacije.
Beli klovn plaši decu jer predstavlja kaznu.
Dete se, naprotiv, odmah identifikuje sa avgustom, u granicama u kojima avgust, nalik na guščicu, na štene, biva maltretiran. On je taj koji razbija tanjire, valja se po podu, prosipa kante vode u lice, sve ono što bi jedno dete htelo da radi i što mu razni odrasli beli klovnovi, majka, tetka, zabranjuju.
Nasuprot tome, u cirkusu, kroz glupog avgusta dete može da u mislima iživi ono što je zabranjeno – da se oblači kao žena, da se krevelji, da vrišti na trgu, da glasno kaže ono što misli.
Niko te ne osuđuje. Štaviše, aplaudiraju ti…
Federiko Felini, beleške povodom filma ‘Klovnovi’