Sinoć u 20:30h u Kinoteci Nebo nad Berlinom. Moj omiljeni, najdraži, najlepši film. Od kada sam ga prvi put gledao, do danas. Pometnja koji je u meni izazvao pre 30 godina nikada nije prošla. I kad ga sinoć ponovo gledam duša mi se cepa na pola kao kad Bog razdvaja nebo i zemlju. Mislim na život od početka do kraja, na anđela koji čezne za ljudskim životom, da napusti vanvremeni svet u kome sve vidi, da bi umesto toga samo bio, da oseća, da dodirne vruču šolju kafe i duva u prste, da kaže ovo ili ono ili ne kaže ništa, da voli, da brine, da pati.. da doživi ono što ne može kao anđeo, za šta mora da postane čovek, a to postaje u čežnji za Merion, devojkom na trapezu cirkusa Alekan… i mislim na Handkea koji je napisao te dirljive snove anđela, opisao igru dece, prošaptao tihe uzdahe žena i muškaraca iza zagledanih očiju.. i pitam se kako je mogao kako je mogao da sve to zna i sve kaže u tim dugim šuštavim monolozima. Kada sam izašao iz bioskopa tumarajući napred i nazad potresen i zanesen sretoh Dragana i počnemo priču o filmu naravno.. i hodamo ka centru, dođemo do Trga i nastavimo ka Terazijama.. i dok prolazimo pored hotela Moskva pogledam udesno i za stolom u bašti sedi Handke. Stanem i gledam i kažem sebi i Draganu, ovo je Handke.. ne mogu da verujem, a on kaže, ne nije… udjem u baštu u priđem mu i pitam ga.. Vi ste Peter Handke.. on me gleda i kaže.. da. Držim otvorenu šaku na grudima i kažem da ne mogu da verujem da sam ga sreo, moj omiljeni pisac i pričam kako sam upravo gledao film i počinjem o njegovim anđelima, koliko mi znače sad, i koliko mi je bilo važno od početka, još od ’87.. i ne samo Nebo nas Berlinom več i Levoruka žena i Kratko pismo za dug rastanak, romani moje mladosti. Pita me da li sam sad gledao film, baš sad, kažem da.. upravo izašao iz kinoteke i hodam ulicom i mislim o njemu, smeje se i priseća se polako svojih anđela, priča o Brunu Gancu kako proba ukus svoje krvi kada je postao čovek. i opominje sebe da treba da ga ponovo gleda. Nisam hteo da ga zadržavam, pozdravili smo se i ja sam otišao. Gledati u Beogradu u petak uveče omiljeni film koji je napisao najveći pesnik mog sveta i sresti ga pola sata kasnije i pričati o njegovom filmu.