Yanis Varoufakis, Smirite strasti

U Nemačkoj je nedavno prikazan video u kojem ja, pre nego što sam postao ministar finansija Grčke, pokazujem srednji prst Nemačkoj. Reakcija koje je usledila je pokazala potencijalne strašne posledice ovog navodnog gesta, posebno u ovim burnim vremenima. Zaista, tako nešto se ne bi dogodilo pre finansijske krize 2008, koja je razotkrila sve mane evropske monetarne unije, okrenuvši ove zemlje jedne protiv drugih.Yanis Varoufakis, Smirite Strasti

U Nemačkoj je nedavno prikazan video u kojem ja, pre nego što sam postao ministar finansija Grčke, pokazujem srednji prst Nemačkoj. Reakcija koje je usledila je pokazala potencijalne strašne posledice ovog navodnog gesta, posebno u ovim burnim vremenima. Zaista, tako nešto se ne bi dogodilo pre finansijske krize 2008, koja je razotkrila sve mane evropske monetarne unije, okrenuvši ove zemlje jedne protiv drugih.

Kada grčka vlada početkom 2010. više nije mogla da otplaćuje dugove prema francuskim, nemačkim i grčkim bankama, bio sam protiv njenog pokušaja da dobije ogromni novi zajam od evropskih poreskih obveznika kako bi otplatila dugove. I to iz tri razloga.

Prvo, novi zajam nije služio spasavanju Grčke već je bio cinično prebacivanje gubitaka privatnih banaka na teret najranjivijih građana Grčke. Koliko evropskih poreskih obveznika koji su finansirali ove zajmove zna da je više od 90% od 240 milijardi evra koje je Grčka pozajmila otišlo finansijskim institucijama, umesto grčkoj državi i njenim građanima?

Drugo, budući da Grčka nije u stanju da otplati postojeće zajmove, bilo je sasvim jasno da će politka štednje uslovljena „programima pomoći“ razoriti grčki BDP i učiniti javni dug neodrživim. A kada grčki građani više ne budu mogli da otplaćuju svoj ogromni dug, onda će nemački i evropski poreski obveznici ponovo morati da uskoče i pomognu. (Bogati Grci su, naravno, svoj novac već prebacili u finansijske centre poput Frankfurta i Londona).

I treće, obmanjivati ljude i parlamente predstavljajući spasavanje banaka kao čin „solidarnosti“, istovremeno ne učinivši ništa za građane Grčke uz povećani pritisak na građane Nemačke – neizbežno je vodilo ka ugrožavanju kohezije evrozone. Nemci su se okrenuli protiv Grka, Grci protiv Nemaca, a dok su se i druge zemlje suočavale sa ekonomskim teškoćama, Evropa se okrenula protiv sebe.

Činjenica je da Grčka nije imala pravo da pozajmljuje novac od nemačkih ili drugih evropskih poreskih obveznika u trenutku kada je njen javni dug bio neodrživ. Pre nego što se odlučila da uzme kredite, trebalo je da pokrene proces restrukturiranja duga i proglasi delimični bankrot na dug prema poveriocima iz privatnog sektora. Ali tada nije prihvaćen ovaj „radikalan“ argument.

Isto tako, trebalo je da evropski građani zahtevaju da njihove vlade odbiju svaki predlog kojim bi se privatni gubici prebacili na njihov teret. To međutim nisu učinili, tako da je uskoro otpočeo program pomoći Grčkoj sa svim pratećim posledicama.

Rezultat je bio najveći novcem poreskih obveznika finansiran zajam u istoriji, uz uslov da Grčka uvede strogu politiku štednje zbog koje su njeni građani izgubili četvrtinu svojih prihoda, čime je otplata privatnog i javnog duga postala nemoguća. Humanitarna kriza koja je usledila i koja još uvek traje dobila je tragične razmere.

Pet godina posle prvog programa pomoći, Grčka je i dalje u krizi. Netrpeljivost među Evropljanima je na vrhuncu, dok su Grci i Nemci potonuli u međusobne optužbe i otvorene sukobe.

Otrovna igra optuživanja od koristi je samo neprijateljima Evrope i mora da prestane. Samo tada Grčka, uz podršku evropskih partnera koji zagovaraju ideju ekonomskog oporavka, može da usmeri sve svoje snage na sprovođenje delotvornih reformi i politike podsticanja rasta. Ovo je ključno kako bi Grčka ponovo mogla da otplaćuje svoje dugove i ispuni obaveze prema svojim građanima.

U praksi to znači da sporazum od 20. februara sa evrogrupom o četvoromesečnom odlaganju otplate dugova pruža izuzetnu priliku za napredak. Baš kao što su to predložili grčki lideri na neformalnom sastanku u Briselu prošle nedelje, sporazum bi trebalo primeniti odmah.

Dugoročno posmatrano, evropski lideri treba da rade zajedno da bi reformisali monetarnu uniju, koja bi onda promovisala zajednički napredak, umesto raspirivanja nezadovoljstva. Zastrašujući zadatak. Ali uz zajednički rad i poneki gest dobre volje sve je moguće.

Tekst je originalno objavljen na Project Syndicate. Ovo je dopunjena verzija preneta sayanisvaroufakis.eu.

Social Europe, 25.03.2015.