Вино пије Вучић Александре
у престоном граду Београду,
вино пије, овако беседи:
„Ој Небојша моја десна руко,
десна руко, мегатренд докторе,
зови мени оног саветника,
што је многе силне уздигао,
што му дадох три товара блага
да ми гради у Србији царство.“
Кад је било ноћи о поноћи,
ето иде млађани Небојша,
и доводи странског саветника,
који ‘вако Вучићу говори:
„Хелоу теби, Вучић Александре,
казаћу ти што ти чинит’ ваља,
да ти градиш у Србији царство:
важно јесте да покажеш раји,
да си сада Европејац прави,
а не више вођа радикалски,
обећај јој куле и градове,
и чардаке нове београдске,
и мерцедес и друге фабрике,
и доводи црног Арапина,
да пред рајом благо показује.
Рају сваку лако преварити,
кад је гладна и кад Курир чита.
Ти узимај Вука Драшковића,
и узимај Расима Љајића
и узимај Вулина Јулина,
и још узми Илић Велимира,
нек скупљају по Србији рају,
нек од тебе спаситеља граде,
биће теби верни и предани,
кад им подаш малено господство.
А што има по Србији вођа:
једне сеци, друге скуту примај.
Прво зови Млађаног Динкића,
јер он радо у госте долази,
обећај му куле и градове,
обећавај, тапши по рамену,
министарства, многе агенције,
и фондове јавне небројене,
јер је алав на фондове Млађо,
све ће јадан за њи учинити
да подмири своје регионе.
Нек не иде по Србији Млађо,
нек не блати твојега имена!
Друго зови Чеду либерала,
обећај му куле и градове,
обећавај, тапши по рамену,
помени му мало Фиделинку,
секретарска места и фотеље,
јер је алав на фотељу Чедо,
па ћеш њега лако придобити.
Нек не иде по Србији Чедо,
нек не блати твојега имена!
Трећи ти је Борисе Тадићу,
у њег беше велико господство,
ал’ пропаде јер се обахати,
не гледаше никога до себе.
Зови њега да ти скуту приђе,
мрско му је да међ рајом живи,
јер је алав да га људи хвале,
све ће дати да господство врати,
обећај му куле и градове,
обећавај, тапши по рамену,
нек замишља да је опет важан!
Нек не иде Тадић по Србији,
нек не блати твојега имена!
Ко не хтеде да ти скут пољуби,
ти га удри колико ти драго.
Прво удри Драгана Ђиласа,
у њега је небројено блага,
он ти није велике памети
ал’ га воли београдска раја.
Зато удри на жутог Ђиласа,
куди њега за седам година,
удри на њег дрвље и камење,
преко својих црни’ таблоида:
све најгоре пиши и набрајај,
не дај њему главе подигнути,
нек га мрзи и старо и младо.
Други ти је министар Радуле,
што не хтеде да ти скуте љуби,
но све тера што је замислио,
и открива твоја непочинства,
удри на њег дрвље и камење,
преко својих црни’ таблоида:
све најгоре пиши и набрајај,
покаже ли твоја дела раји,
нећеш лако задобити царство.“
бард Жељко Донић