Nema većeg beščašća na našoj političkoj sceni od blamantnog vaskrsenja Borisa Tadića. Vladao osam godina strankom i Srbijom, izgubio izbore, već sutra hteo da postane premijer pa nije uspeo; postao na jedvite jade počasni predsednik DS-a, kome je stranka plaćala vilu od 450 kvadratnih metara za 4.500 evrića. Onda je krenuo da luta po svetu gde je pokušao negde da se udene, ali nije uspeo i vratio se kući. Pošto ne može da živi bez slave i vlasti, rešio je da udari na sopstvenu stranku, a izbori već raspisani, s namerom da je preuzme uz pomoć Vučić-Rakić policijske sprege i tako opet postane nešto važno u Vučićevoj vlasti. Boris Tadić je postao simbol naše političke mizerije. Nema ničeg mučnijeg nego kad se on, onako lep i propao pridruži progonu Ivice Dačića, kako bi se upisao u policijski orkestar kojim diriguje Aleksandar Vučić. Za to je nagrađen statusom omiljenog Vučićevog opozicionara. I on i Jovanović besramno učestvuju u toplom zecu kroz koji sada provlače Dačića.

Vesna Pesic, I dok ga ubijaju, on vice – ziveo Staljin!, 26. feb.