Ove godine, premijer Dačić i njegov prvi potpredsjednik Aleksandar Vučić položili su vijenac na mjesto gdje je 12. marta ubijen Zoran Đinđić. Neko je rekao kako im to nije trebalo dozvoliti. Šta vi mislite?

Zoran Đinđić je odavno postavio ogledalo u kome se svi mi povremeno ogledamo. I u smrti, Đinđić Srbiji pomaže da vidi kakva je i gde je. Da li će neko nekome da oprosti, to je stvar moralne odluke svakoga od nas… Ono malo Jevreja koji su preživeli holokaust, recimo, nikada više nisu hteli da odu u Nemačku. Sećam se da sam kao dečak, razgovarajući o automobilima sa kolegom mog oca, profesorom koji je čudom preživeo nacistički logor, pitao zašto ne kupi “folksvagen”.

“Nikada ne bih kupio nemački auto!”, planuo je iznenada. “Nemcima dobro ide i bez mojih para!”

To je, dakle, stvar svakog pojedinca.

Nećete da odgovorite?

Hoću. Nisam bio Đinđićev intimni prijatelj; bio sam mu lojalni saradnik… Ali, evo, reći ću vam: ne mogu da oprostim zbog toga što je upravo politika koju su zastupali oni koji danas vode Srbiju dovela do smrti tako mnogo ljudi. Svojim očima sam gledao sarajevsku decu-invalide… Zoran Đinđić je bio poslednja žrtva; to je isti metak… ne mogu, znate… Iza te politike je ostalo previše leševa.

Zarko Korac, Vreme, intervju, 21. mart