Najbolji nacin da smrsate je da u ishrani koristite namirnice koje su vam uvek na dohvat ruke, ali nikad u ruci. Na primer hleb od sutra ili dzem od sipka…

Ivan Apostolski – Multitouch Dinner

Uopše me nije bolelo,

jer telo koje odraste u premalim cipelama

i nasleđenim haljinama

boli više od stakla u kolenima.

Telo nije glava da pobegne od sebe,

ono nema mašte da živi van kože

i skriva se pod finim kaputima prolaznika,

jer dobro raspoznaje razliku između

njihovog krzna i svoje sintetike.

I zato se guši u sopstvenoj odeći,

grči u pogrešnim konfekcijskim brojevima,

osipa od jeftinih materijala,

crveni zbog loših krojeva

i plaši se ogledala.

Telo je žrtva mode.

Iskrivilo je kičmu u neudobnom kalupu

i od muke mu je izbila grba na leđima.

Ali tuđe suknje mu i dalje lepršaju pred očima

i tuđe potpetice ga neprekidno gaze po prstima

i tuđe torbice ga uporno gurkaju u rebra

pa sve teže hoda,

sve sporije diše,

i sve ga jače bole

ubodi tih potpetica i udarci tih torbica

što ga nemilice pribijaju uz zidove,

to jest, uz izloge

gde ga baš svaka divno obučena lutka

podseća da nikad neće biti kao one,

jer izgleda užasno,

ka-ta-stro-fa-lno,

jer zapravo izgleda kao da je teško bolesno.

A teško bolesna devojka baš kao i svaki teško bolestan čovek

imala je prilike da porazmisli o životu s grbom na leđima

kao i o smrti sa staklom u kolenima,

uporedila je perspektive

i došla do zaključka da nikad neće biti

ni zdrava ni lepa ni od plastike,

NE KAO ONE,

zaključila je da nema talenta za velike ambicije

ni ideja za neki bolji plan.

Nema ni vremena.

Može samo jednom da se preobuče

i popravi šminku u retrovizoru

pa namesti svoju najbolju pozu,

na haubi automobila, na zadnjem sedištu,

i da mu veruje kad joj kaže da je predivna

dok okida slike kamerom na telefonu.

Sve što takva devojka može da učini je da ispadne do jaja,

ali stvarno do jaja na tim fotografijama.

UJUTRO ĆEMO BITI JOŠ GLADNIJI.

.

Više nema razloga za navijanje budilnika. Svakom se može dogoditi da ujutro nema zašto da ustane iz kreveta, već da samo dohvati cigarete, prigrli pepeljaru i okrene se na drugi bok bez ikakve pomisli na doručak, kafu ili seks. Svakome se može dogoditi da provede noći sabirajući račune, grešeći u decimalama i postocima, paleći jednu za drugom jednu za drugom jednu za drugom… To su ekonomske činjenice. Svakome se može dogoditi da postane kadrovski višak, da mu se, na primer, udvostruči rata stambenog kredita, da počnu da ga proganjaju telefonom, zvone mu na vrata i šalju mu opomene pa da prestane da diže telefonsku slušalicu, pregleda poštu i otvara neznancima i potajno počne da se nada da će rak pluća stići pre naloga za iseljenje. Svakome se može dogoditi da mu pozli od nesolventnosti i nikotina, da mu se zavrti pred očima pa da usred bela dana ugleda kako leptiri navaljuju kroz prozore, zauzimaju njegovo mesto na krevetu i guraju ga sa sopstvenog jastuka. Svakome se može dogoditi da izgubi i posao i kuću i zdravu pamet, da postane loš primer sopstvenoj deci i da se uopšte ne čudi što ih opet nema u sobi.

.

Više se ni neće vratiti kući. Stoje praznih džepova pred izlogom nekog shopping centra i uzdišu nad krasnim aranžmanima. U toku su sezonska sniženja i rasprodaje pa stružu prstima po uglancanim staklima i grabe u prazno. Stružu, grabe, pipkaju i sline umesto da kupuju, danima, možda godinama, sve dok im ne presedne.

.

Njeno ime bi moglo biti Bonnie, a njegovo bi moglo biti Clyde. Mršte se nad svojom loše obučenom slikom u odrazu divnog aranžmana. Najradije bi je razbili.

Učenici iz jednog sela u Indoneziji koriste most koji je oštećen tokom poplava kako bi došli do škole

Postoji jedna zgodna brojčana simetrija koja je doprinela neuspehu evropskog samita. Predloženi budžet je bio za 50 milijardi evra veći nego što je britanska vlada mogla da prihvati. Toliko se svake godine daje evropskim poljoprivrednicima. Britanski sporni „budžetski povraćaj“ iznosi oko 3,6 milijardi evra godišnje: malo manje od našeg doprinosa evropskim poljoprivrednim subvencijama.

Nad glavom prošlonedeljnog samita, zagađujući sve pregovore, visila je ogromna kanta svinjske masti zvana zajednička poljoprivredna politika. Pregovori su propali delimično zato što je predsednik Saveta Evrope, pod pritiskom Fransoa Olanda, predložio da se kanta poveća za još 8 milijardi evra u narednih šest godina. Retko kad se slažem s njima, ali britanska i holandska vlada imale su pravo kad su to odbile.

Neverovatno je što narod Evrope toleriše ovu pljačku. Poljoprivredne subvencije su savremeni ekvivalent harača: poreza koji su srednjevekovni vazali morali da plaćaju svojim gospodarima za privilegiju što ih neko tlači. Sistem jedinstvenog plaćanja, iz koga se obezbeđuje najveći deo novca, predstavlja nagradu za posedovanje zemlje. Što više zemlje posedujete, toliko ćete više dobiti.

Nekom čudnom koincidencijom, najveći zemljoposednici su neki od najbogatijih ljudi u Evropi. Svaki poreski obveznik u EU, uključujući i one najsiromašnije, subvencioniše ovu gospodu: ne jednom, kao kad smo spasavali banke, nego neprestano. Svako britansko domaćinstvo godišnje prosečno plaća 245 funti da bi milioneri mogli i dalje da žive životom kakvim su navikli. Na ovom kontinentu nije bilo regresivnijeg oblika oporezivanja od svrgavanja starih autokratskih režima. Pustite francuske poljoprivrednike koji posipaju ulice balegom: mi bi trebalo da pospemo balegom njih same.

Ne bi bilo pošteno zaustaviti se na njima. Ima mnogo ljudi u Britaniji koji zaslužuju isti tretman. Prošle godine, parlamentarni Odbor za ekologiju, hranu i ruralne poslove, u svom bizarno subjektivnom izveštaju, zaključio je da sistem poljoprivrednih subvencija ne ide dovoljno daleko. Taj odbor želi da se uz isplate za posedovanje zemlje obnove i isplate za stočna grla: novac za svaku životinju koju poljoprivrednik istera na livadu.

Sa ovom budalaštinom ne mogu da se mere ni Francuzi. Isplate za stočna grla ukinute su iz vrlo dobrih razloga 2003. To su bili novčani podsticaji da se po brdima razmili što više životinja (uglavnom ovaca), bez obzira na uticaj na okolinu i zdravlje ovaca. Ove dodatne ovce preplavile su tržište i finansijski upropastile poljoprivrednike kojima su isplate navodno pomagale. Predlog odbora u skladu je sa starim idiotskim evropskim principom: što je neka oblast manje pogodna za stočarstvo, utoliko se više novca troši da se stočarstvo tamo očuva.

Ovakav pristup opravdava se jednom neutemeljenom tvrdnjom: da je poljoprivreda, pogotovo u planinskim oblastima, neophodna za zaštitu životne sredine. Evropska komisija tvrdi da je poljoprivreda nužna za „borbu protiv gubitka biodiverziteta“ i smanjenje emisije štetnih gasova. Parlamentarni odbor tvrdi da je manji broj goveda i ovaca u brdima doveo do „nedovoljne ispaše“, koja izaziva takve užase kao što je rast trave. Kako je priroda uspevala da preživi tri milijarde godina pre nego što su ljudi počeli da se brinu o njoj, ostaće večita misterija.

Ove izjave retko su propraćene bilo čime što liči na naučne dokaze. U njima se ogleda biblijsko shvatanje čovekove uloge u prirodi. Lepo je misliti da poljoprivrednici u brdskim krajevima, tj. zemljoposednici sa kojima je najlakše saosećati, rade samo korisne stvari, ali prosto nije tako.

Poplave novog tipa koje sada pogađaju Britaniju pogoršavaju se zbog ispaše u brdima, koja sprečava rast drveća i šipražja. Što je vegetacija koja pokriva brda ređa, utoliko voda brže otiče. Drveće i šipražje zadržava više ugljenika – i iznad i ispod zemlje – nego pašnjaci. U prethodnih nekoliko decenija došlo je do katastrofalnog izumiranja divljači u poljoprivrednim oblastima, što je rezultat ispaše, odvodnjavanja, insekticida koji truju potoke i poljoprivredničkog raščišćavanja staništa. Prošle nedelje je šokantni izveštaj o stanju ptica u Britaniji otkrio da je od 1966. izgubljeno 20 odsto svih ptica, dok u poljoprivrednim oblastima ta stopa iznosi preko 50 odsto.

Sistem subvencionisanja ne samo što podstiče ovo uništavanje: on ga uslovljava. Jedan evropski uslov za isplatu najveće svote novca jeste da poljoprivrednici moraju da spreče „rast neželjene vegetacije na poljoprivrednom zemljištu“. Drugim rečima, moraju da poseku drveće i grmlje. Ne moraju da gaje useve ili da drže stoku da bi dobili pare, ali moraju da kose travu. Širom Evrope uništavaju se važna prirodna staništa – često na poljoprivredno beskorisnoj zemlji – samo da bi se proširila zemlja za koju može da se dobija subvencija.

Evropska komisija tvrdi da su subvencije neophodne kako bi pomogle poljoprivrednicima da „daju doprinos u rastućoj potražnji hrane, za koju se očekuje… da će porasti 70 odsto do 2050. godine“. Ali ako se očekuje da će svetska potražnja hrane porasti 70 odsto, šta će nam subvencije? Ne tako davno, poljoprivredne isplate pravdane su time da je svetska potražnja niska. Sada se pravdaju time što je svetska potražnja visoka. Prvo se donose uredbe, pa se izgovori smišljaju kasnije.

Iako Dejvid Kameron ima pravo što traži krupne rezove, istovremeno se protivi jedinoj iole progresivnoj meri u reformskim predlozima Komisije: da se novac koji jedno gazdinstvo može da dobije ograniči na maksimalnih 300.000 evra. Ovo bi, žali se naša vlada, destimulisalo „konsolidaciju“ zemlje. Britanija već sada ima jednu od najviših koncentracija vlasništva nad zemljištem u celom svetu. Koliko nam još „konsolidacije“ treba? I koliko besramno Kameron može da zastupa interese svojih aristokratskih drugara?

Evropa je u krizi. U krizi je zato što novca više nema. Ključne javne usluge se krešu (često nepravedno i nepotrebno), dok se u isto vreme zemljoposednicima isplaćuje 50 milijardi evra. Ova potrošnja je tako skandalozna, toliko očigledno neodbranjiva, da je neshvatljivo zašto se njome ne bave aktivisti širom političkog spektra: od UK Uncut do Saveza poreskih obveznika. Retko su u istoriji ljudskih sukoba toliki ljudi davali toliko mnogo šačici pojedinaca.

George Monbiot, Evropske subvencije za bogate zemljoposednike,

The Guardian, 26.11.2012. Preveo Ivica Pavlović

If anything he regards Holy Motors as a science-fiction movie; a parable of human relationships in the internet age. It all started with those white limousines, which he saw as a neat symbol of the virtual world, in that they are rented by the hour; in that they want to be seen but won’t let you see in; in that they are like living in a bubble. “I suppose I was trying to describe the experience of being alive in the internet world. The different lives we are able to live. The fatigue of being oneself. We all get a little tired of being ourselves sometimes. The answer is to reinvent yourself, but how do you do that and what is the cost? I know that’s true for me. I feel as though I’ve exhausted a few lives already.”

Asked about the public reaction to his film, he said: “I don’t know who the public is, except a bunch of people who will soon be dead.”

Asked if it was an homage to the history of film, he said: “If you decide to live in that island which is cinema, it is a beautiful island, with a very big cemetery … if you feel the film is about cinema, it’s not a conscious process. If you make a film, you make cinema.”

On the title of the film, he said it came from a feeling that there was a “solidarity between the characters, animals and machines … that’s why I called the film Holy Motors. We have incredible motors inside ourselves too”.

Expanding a little on the role of the main character, he said: “The character played by Denis is an actor, but it is not a film about actors, but about a man, a person, and the experience of being alive.”

Vaša Ekselencijo,

blagodarim u ime Srbije i u svoje lično ime što nam je Vaša zemlja poklonila mamografe, ali Vam moram skrenuti pažnju na silesiju propusta kojima je dobročinstvo Vas lično i Vaše vlade propraćeno. Poklon nam je isporučen, ali je Vaša moram reći ležerna pretpostavka da imamo obučene radiologe posve netačna, neosnovana i, oprostićete mi, neumesna. Mamografi stoje poput robe za koju u oglasima prodavci napišu „novo, ocarinjeno, neotpakovano“: naši su lekari strpljivo čekali da budu pozvani u Japan na obuku, što se kao što verujem znate do dan-danas nije dogodilo!

Nemio događaj sa mamografima dopro je napokon i do ušiju ministarke zdravlja: energična kako je bog stvorio, odmah reče da će od Japanaca tražiti novac za obuku našeg medicinskog osoblja! Koje je inače rado da se sa mamografima upozna na mestu njihove tvorbe, dakle u Japanu, kojom bi prilikom našijenci došli u dodir i sa Vašom kulturom, jezikom, klimom i kuhinjom poznatoj po sušiju. Mogla bi, naravno, dvojica ili trojica instruktora iz Japana doputovati o trošku Srbije ovamo i u intenzivnom kursu obučiti sve naše zainteresovane radiologe, ali bi time Vaše dobročinstvo bilo itekako okrnjeno, da ne kažem obezvređeno.

Darodavac nije sa dobročinstvom završio onog momenta kad poklon uruči. Kamo uputstvo za upotrebu? Ako je na japanskom, na engleskom, pa čak i ako je na srpskom, ali na latinici koja po Ustavu više nije naše pismo – mamografi su neupotrebljivi. Pa nisu vam to oni žuti autobusi, za koje još jednom hvala, koje ste nam uručili i postavili uslov da ih moramo prati svakog bogovetnog jutra, hoćete da peremo i mamografe?!

Nije sramota prositi za bolesne, i naša se ministarka dobrovoljno i požrtvovano sama latila prosjačkog štapa kojim je možda baš dok pišem ove redove zakucala na interfon Vaše rezidencije. Možda ćete me upitati zašto Srbija mora da prosi, a ako već mora da prosi zašto se navrzla na Japan, zar nema još neke prijatelje, stubove spoljne politike i slovensku braću bogatu gasom i naftom, zar nema Srbija napokon neki svoj budžet iz kojeg bi odvadila koliko treba za obuku radiologa-onkologa?!

Ne bojte se, ima Srbija i prijatelje, ima i novac, ali Vama izgleda nije poznato koliko službenih automobila ima naša obeskosovljena zemlja, koliko svečanih kolona je u svakom trenutku na našim drumovima i ulicama, Srbija špara da kupi svojoj Vladi avion, da ne zavise njeni najbolji sinovi od dobrote nekog šeika (koga i ovim putem pozdravljam i zahvaljujem još jedared za podvoz nakon sramotnog kvara našeg aviona), u ovom momentu je rat sviju protiv svih za specijalne penzije umetnicima, umetnost je za Srbiju najveće bogatstvo, a ne zdravlje, ono što nezahvalnoj Engleskoj i okrutnoj Americi ne pada na pamet, da daju specijalne penzije Rolingstonsima, Stingu i hiljadama drugih umetnika, Srbija čini otkidajući od usta dosadnom i ispraznom radništvu, Srbija poklanja stanove i penzije i svim sportistima koji su imali svetao trenutak na olimpijadi ili na svetskom prvenstvu, makar specijalni penzioneri imali svega dvadeset godina, uostalom, zašto da se pravdam i objašnjavam šta mi radimo sa našim vlastitim novcem: zahvaljujući Vama mamografi su rođeni – morate ih ljuljati!

Ljubomir Zivkov, Otvoreno pismo ambasadi Japana, Peščanik.net, 01.12.2012.