Slušam upravo sinoć ustavnog poglavara naše države Tomu Nikolića, četničkog vojvodu, trenutno je u civilu doduše, ali čin mu nije skinut, koji je čak pokušao nevešto, kolika je njegova snaga, pomalo i da se ogradi. Ali iza toga sledi druga vest, predsedniku naše države uskraćuje se boravak na Samitu balkanskih zemalja na zahtev lidera BiH, koji kaže da je naš predsednik nedavno izjavio da je Bosna država u raspadanju i samo što se nije raspala. I došla je jedna čudna vest, vladika šabački Lavrentije decidirano je izjavio pre dva dana: „Ja mislim da je krajnje vreme da mi po kanonskom redu Makedoniji damo da ima samostalnu autokefalnu crkvu“. Već su pohitale neke vladike na njega drvljem i kamenjem, znate.

.

Lavrentije je rekao nešto što drugačije ne može biti. Koliko puta smo vi i ja o tome pisali i pričali: pa sve su pravoslavne crkve, ima ih 14 zvanično a još 20-ak nezvanično, nacionalne, državne crkve. Tako smo i mi dobili autokefalnost nasilnim cepanjem od vaseljenske crkve, to je učinio Sveti Sava u Nikeji 1219. i onda je vaseljenska crkva objavila preko svog prvog čoveka, zvao se Dimitrije Homatijan, jedan proglas je upućen celom svetu, to Homatijanovo pismo Savi u kojem ga osuđuju, proklinju zbog toga što se nasilno, samovoljno odvojio i bacaju na njega prokletstvo koje je potrajalo 28 godina. To ćete naći u svakoj istoriji Vizantije, istoriji Balkana, istoriji crkve, istoriji uopšte, ali kod nas to neće da se zna. A sad, kad po istoj logici i na isti način to traže neki Makedonci ili tamo neki Estonci od Rusa da na svom jeziku služe, da imaju crkvu… Sveti Sava je u nečemu bio u pravu, on je hteo da kaže ‘pa dajte mi da budem starešina crkve u Srbiji i da službu božju služim na srpskom jeziku, a ne na grčkom, jer narod moj ne zna grčki’. Čak se Sveti Sava u jednom pismu žali da mu je znanje grčkog katastrofalno loše. Pa i kod nas danas pola liturgije je na starom crkvenoslovenskom jeziku, koji ljudi uopšte ne razumeju. I ja sam sto puta navodio – koji će vam Srbin u nedelju razumeti šta sveštenici izgovaraju u sred liturgije. Probajte to da mi prevedete.

.

To su bile srpske vladike, tamo je jedan Smederevac, Dositej se zvao, pošao od činjenice da je Makedonija u komunizmu stekla prvi put u svojoj istoriji državni oblik, pa hajde da imamo u Makedoniji crkvu makedonsku. I tada je počeo spor. U SPC-u je bio na čelu patrijarh German, Ćosićev rođak, on je tada rekao nešto vrlo značajno: „Mi to sada ne možemo da vam damo, mi smo u jednoj državi. U zakonima državnim piše da u državi ovoj, Titovoj Jugoslaviji, postoji jedna pravoslavna crkva, ali ako sutra Makedonija postane potpuno nezavisna država, imaće puno pravo na svoju nezavisnu crkvu“, i to se po toj logici odvijalo. Dakle, država to ne može da rešava ili može da rešava ovako kako to Putin radi, pa je lepo skupio sve crkvene poglavare, uključujući šamane sibirske, koji su postali njegovi ideolozi. Država i crkva su vezane, osobito u pravoslavlju, i kada se raspada država, raspada se i crkveno jedinstvo, pa je to bilo svuda, pa je to i ovde. Razuman je to korak bio, jer ta Makedonska pravoslavna crkva je trebalo da služi na makedonskom jeziku, a evo mi ovde ne damo pravoslavnim Rumunima da služe na rumunskom.

.

Crkva naša je palanačka crkva, to nije neka teška optužba, to je elementarna istina. Ona je, pored toga što je crkva kao i druge crkve, kao institucija palanački ograničena i generator loših nacionalističkih obrazaca. Mi smo se uplašili pape rimskog, te može da dođe, te ne može da dođe, te doći će, te neće doći. Kad u Rimu pitate u Kuriji ljude ‘pa šta vi o tome mislite’, oni kažu ‘mi ništa ne mislimo, nemoguće je sa vama išta misliti’. I onda je patrijarh srpski Irinej dao nedavno jedno objašnjenje koje glasi: „Mi nemamo ništa protiv da papa dođe, makar u Niš na proslavu Milanskog edikta, ali“, pazite sada, „nama je iz Ruske pravoslavne crkve javljeno ‘ako papa dođe, ja Kiril moskovski cele Rusije neću doći’“. Nije kraj priče, patrijarh srpski Irinej završava svoju izjavu rečima: “a vi znate da je nama do ruskog stava mnogo stalo.”

.

Dakle, nešto se mora menjati, ali hoću ovde da podvučem, problem je u tome što kod nas ideje nove, nova saznanja naučna moraju na granici da izdrže najmanje 20-30 godina u karantinu da bi nešto od njih stiglo do nas. Celi svet zna istinu o Isusu iz Nazareta, koga zovu Hristos (on pojma o tome nije imao, reč Hristos je kasnije dodata) – objavljena su jevanđelja, tuce čitavo nađeno u Nag Hamadiju, a komentare je objavio akademik francuski, veliki naučnik, filozof i teolog Žan-Iv Lelup, koji je po veroispovesti lično pravoslavac. I sada u našim novinama haos. Pa je l’ Hristos imao ženu? Piše tako. „Ovo je moja žena“, kaže, dokazano, nije to problem. Ovde kod nas kada pokušate to da kažete, naiđete na muk u crkvi, bogoslovi naši i teolozi ni reči, makar da vas opsuju, ni toliko. To ne umanjuje ništa pojavu propovednika iz Nazareta, naprotiv, daje mu snagu jer vraća njegove poglede na ljude, na ženu, na seksualnost, tu je Marija Magdalena. Ja povremeno pokušavam da kažem, nisam jedini, ima ljudi, ali to ne nailazi na neki odjek, mi smo jedina zemlja koja to nema prevedeno, jedino smo nekako promuvali Judino jevanđelje.

.

Mirko Djordjevic, Pescanik emisija, 26. 10.