Rodjen sam 10. juna 1932. u Osijeku, u Kraljevini Jugoslaviji. U jesen 1942. godine majku i mene odveli su u Ausvic i odmah nas razdvojili. Imao sam deset godina. Radio sam u rudniku, ali nisam kopao, nosio sam vodu. Bilo je hladno i bio sam gladan. Tukli su nas. Nisi imao pojma kada ces biti ubijen. Povedu te na tusiranje, pa ti umesto vode puste plin.

Bili smo skoro goli kada smo bezali iz Ausvica. Napolju je bio sneg, a mi smo spavali u otvorenom vagonu. Posle sam bio u logoru Bergen Belsen gde sam docekao i oslobodjenje. Tamo je bilo nas 300.000. Covek na coveku. Bili smo prekriveni vaskama. Koza nam se od vaski nije videla. U tom logoru sam docekao oslobodjenje. Zivot mi je spasio Beogradjanin Jovo Arsenijevic, zarobljenik koji je bio oficir u kraljevoj vojsci. Oprao me je od vaski i lecio u svojoj baraci. On mi je nasao majku. Ispricao sam mu kako sam sa mamom doveden u logor, ali je od tada nisam video i ne znam da li je ziva. Jovo se setio da mu je istu tu pricu dan ranije ispricala jedna zena. Bila je to moja majka. Mnogo kasnije trazio sam Jovu po Beogradu, ali su mi rekli da je 1948. odveden na Goli otok. Tamo je i umro.

Da li se covek rodi kao monstum ili to postaje u odredjenim uslovima? Svi smo mi monstrumi. U nama je neandertalska lovacka krv koje se nikada nismo resili. Muskarci su i danas lovci. Taj monstrum proradi u coveku kada dobije moc. Formirali su zidovsku policiju po tim logirima. Zidovi Poljaci, Zidovi Cesi su – cim su metnuli na glavu kapu i cim su dobili cizme i policijsko obelezje – poceli drugacije da se ponasaju. Oni su bili najgori. Krali su obroke ljudima i izgladnjivali ih, terali ih da se natcovecanski naprezu i rade, tukli ih… A onda su ih tako iznemogle preuzimali Nemci, trpali ih u gasne komore ili su ih spaljivali. Smatram da je negde duboko u svima nama klica tog neceg monstruoznog koje se budi s vlascu koju dobijamo. Manje u zenama, a vise u muskarcima. To je zato sto su muskarci bili lovci, a one ne. Zene su sedele u kuci i cekale da muskarac donese hranu.

Nedavno sam drzao predavanje o ljudskim pravima. Pitali su me postoji li to. Ne postoji. Rodili smo se i jedino ljudsko pravo koje imamo jeste sto mozemo odlucivati o sopstvenoj smrti. Da, mi odlucujemo hocemo li umreti ili ne. Ja sam u logoru svaki dan donosio odluku da zivim. Ziveo sam iz dana u dan, ziveo sam samo da prezivim od jutra do veceri, pa od veceri do novog jutra. Nisam znao koliko meseci sam tu, koliko godina. Dan za danom, dan po dan, i tako sam preziveo. Jer da sam odlucio da umrem, opustio bih se i umro bih. I svi mi koji smo preziveli logor iskoristili smo to ljudsko pravo da sami biramo izmedju zivota i smrti.

Branko Lustig, Od Ausvica do Oskara, Blic, 29. jul