Medju dokumentarnim filmovima posvecenim eutanaziji pod lekarskim nadzorom izdvaja se Samoubilacki turisti (2007) u kome reditelj Dzon Zaritski sa svojim snimateljem prati terminalno obolelog sezdesetogodisnjeg profesora Krega i njegovu suprugu Meri na putu u Svajcarsku gde ce se obaviti eutanazija pod lekarskim nadzorom u cuvenoj ciriskoj “Dignitas” instituciji. Iako fizicki paralizovan, Kregov govorni apartus i misaoni kapacitet ostali su neosteceni, omogucujuci mu da elokventno, spontano, cesto i duhovito ispoljava misli, osecanja i opisuju traumu tokom petogodisnjeg bolovanja bez nade na ozdravljenje. Tokom 90 minuta film ni jednog trenutka ne zapada u sentimentalnost i patetiku cemu doprinosi nacin na koji Kreg objasnjava svoju odluku na krajnje human nacin: “Svestan da ovakvoj bolesti nema leka, dugo sam razmisljao kako da postupim? Odlucio sam da se oslobodim patnje ne samo zbog sebe, nego i zbog onih koji me vole i koje ja volim…”. Znalacki koristeci krupne planove i rakurse, reditelj Zaritski je uspeo da kamerom pronikne u psihu coveka koji je odlucio da prekine agoniju koja je, pored njega, unesrecila i njegovu porodicu.

Zavrsna scena filma – i Kregovog postojanja – deluje katarzicno, kao da ju je inscenirao Ingmar Bergman ili Bela Tar! Gledajuci u kameru, Kreg objasnjava: “Za mene postoje samo dve mogucnosti: “smrt ili patnja i smrt!…” Zatim moli suprugu da ga “malo pocese” po desnoj obrvi, sto ona cini, dok njegov uzdah potvrdjuje fizicko olaksanje. Otvorivsi oci, Kreg saopstava poslednju zelju da jos jednom cuje prvi stav Betovenove 9. simfonije kojom su se on i Meri odusevljavali kao mladi ljubavnici. Ukljucivsi magnetofon, ona seda na ivicu kreveta, hvata supruga za ruku i sapatom prozbori “Uskoro cemo se opet sresti i…”, ali ne uspeva da okonca recenicu. Ispijajuci tecnost iz case (koju oboje pridrzavaju rukama) Kreg ne odvaja oci od Meri, iako to cini sa vidljivim naporom. Ocni kapci se polako sklapaju, glava klone na desno rame, a preko lica prelece jedva vidljiv osmeh u kome se nazire blazeno smirenje. Kao odraz u ogledalu, i na Merinom licu blesne cudan titraj cije je znacenje jos teze odrediti. Imao sam utisak da se – za trenutak – njihova bica sjedinjuju u duhovnoj harmoniji koja, uz Betovenovu, moze da utoli i najzescu tugu.

Vladimir Petric, Pacino i doktor smrt – dostojanstveno umiranje, Politika 7. april

Bio sam izvrstan u svemu cega sam se u zivotu poduhvatio

Ali se niceg nisam poduhvatio

Sve sto bih pozeleo mi se ostvarilo

Ali nikad nista nisam pozeleo

Bio klinac
Naš pojedinac
Neprihvaćen
Ismejan
Odbačen

Deca se smeju
Babe se krste
Odrasli se čude
Gle dvorske lude
Nas pojedinac
Raste kao krivac

Ova sredina ga drži pod vodom
Ona ga davi
Da mu malo vazduha
Pa kaže sad me slavi
Zato je zaboravi
Brod budala napustio
Brodom je otplovio

Sunce i smeh su dovoljni za zivot

Man je imao romanticnu ideju o odredjenom nivou koji zivot treba da dostigne da bi se kvalifikovao… Za sta? Pa da se nazove istinskom stvarnoscu. Pokazalo se da je Manova razmazenost – dugorocno – pozitivna osobina, a da je njegova ljubav za lepotu moralna kategorija. On je kasnije za fasiste govorio da su oni naravno realnost ali ne i istina.

Prsti vremena nas svijaju sumnjivom vestinom koja na kraju pokvari sve forme.

Publika je cudan fenomen. Neko bez kog ne bilo ni nas. Ali, cesto je i ucesnik predstave.

Igramo u starom Podrumu Ateljea Pekiceve Generale Renata Ulmanski, Djoka Jelisic i ja.

U programu predstave je odstampan i tekst drame. I, jedan covek u prvom redu prati u tekstu ono sto mi govorimo na sceni, a nas uopste ne gleda. Djoka Jelisic poludi zbog toga! Na pauzi, dezurni predstave zamoli tog coveka da ako hoce da prati tekst, da sedne pozadi. On to i uradi, ali sad niti cita tekst niti gleda nas. Gleda sa strane! Rasturio nas je, bez namere da to uradi. Djoka Jelisic je posle toga rekao “necu vise da igram”. Eno ga sad na Ceru pece rakiju i uziva.

Djuza Stojiljkovic, Vreme, 5. april

“Pre nego što je Svetlana Ražnatović došla na čelo kluba, Obilić je bio ništa. Sramota je i takvoj legendi kao što je Dragan Džajić staviti lisice na ruke. Moramo čuvati srpske bredove, jer ih nemamo baš mnogo. Ne treba da radimo u korist svoje štete”

Dragan Markovic Palma, B92, 10. maj 2011.

Brend je da se voli i čuva. Pre nego što su Ceca i muž preuzeli Obilić tamo nije ni bilo vrednih igrača, i šta sad ako je ona nelegalno prisvajala pare od njihove prodaje. Brend je, praštamo joj. Ne može pravosuđe tek tako da staje na put afirmaciji srpskog društva i države. Hoće li danas-sutra policija hapsiti i šljive i maline, hoće li se suditi Smokiju i ajvaru? Hrana, trube, sport – to je sve što imamo i još par ljudi koji bi trebalo da su iznad zakona, pa sve i da su krali. Manja je šteta od toga šta su oni ukrali nego što je korist od pravde koj jednako važi za sve. Vladavina prava je starogrčki brend, nek ga oni i čuvaju.

demolizam.rs, Ne treba preispitivati ljude-brendove Srbije