Medju dokumentarnim filmovima posvecenim eutanaziji pod lekarskim nadzorom izdvaja se Samoubilacki turisti (2007) u kome reditelj Dzon Zaritski sa svojim snimateljem prati terminalno obolelog sezdesetogodisnjeg profesora Krega i njegovu suprugu Meri na putu u Svajcarsku gde ce se obaviti eutanazija pod lekarskim nadzorom u cuvenoj ciriskoj “Dignitas” instituciji. Iako fizicki paralizovan, Kregov govorni apartus i misaoni kapacitet ostali su neosteceni, omogucujuci mu da elokventno, spontano, cesto i duhovito ispoljava misli, osecanja i opisuju traumu tokom petogodisnjeg bolovanja bez nade na ozdravljenje. Tokom 90 minuta film ni jednog trenutka ne zapada u sentimentalnost i patetiku cemu doprinosi nacin na koji Kreg objasnjava svoju odluku na krajnje human nacin: “Svestan da ovakvoj bolesti nema leka, dugo sam razmisljao kako da postupim? Odlucio sam da se oslobodim patnje ne samo zbog sebe, nego i zbog onih koji me vole i koje ja volim…”. Znalacki koristeci krupne planove i rakurse, reditelj Zaritski je uspeo da kamerom pronikne u psihu coveka koji je odlucio da prekine agoniju koja je, pored njega, unesrecila i njegovu porodicu.

Zavrsna scena filma – i Kregovog postojanja – deluje katarzicno, kao da ju je inscenirao Ingmar Bergman ili Bela Tar! Gledajuci u kameru, Kreg objasnjava: “Za mene postoje samo dve mogucnosti: “smrt ili patnja i smrt!…” Zatim moli suprugu da ga “malo pocese” po desnoj obrvi, sto ona cini, dok njegov uzdah potvrdjuje fizicko olaksanje. Otvorivsi oci, Kreg saopstava poslednju zelju da jos jednom cuje prvi stav Betovenove 9. simfonije kojom su se on i Meri odusevljavali kao mladi ljubavnici. Ukljucivsi magnetofon, ona seda na ivicu kreveta, hvata supruga za ruku i sapatom prozbori “Uskoro cemo se opet sresti i…”, ali ne uspeva da okonca recenicu. Ispijajuci tecnost iz case (koju oboje pridrzavaju rukama) Kreg ne odvaja oci od Meri, iako to cini sa vidljivim naporom. Ocni kapci se polako sklapaju, glava klone na desno rame, a preko lica prelece jedva vidljiv osmeh u kome se nazire blazeno smirenje. Kao odraz u ogledalu, i na Merinom licu blesne cudan titraj cije je znacenje jos teze odrediti. Imao sam utisak da se – za trenutak – njihova bica sjedinjuju u duhovnoj harmoniji koja, uz Betovenovu, moze da utoli i najzescu tugu.

Vladimir Petric, Pacino i doktor smrt – dostojanstveno umiranje, Politika 7. april